Mala noćna muzika
Noć je po mnogo čemu najspecifičniji deo dana. Ako spadate među ljude koji vode zdrav i uredan život, odnosno idete u krevet oko ponoći i budite se između 7 i 9 časova ujutru, velike su šanse da vam ne bude baš sasvim najjasnija lepota albuma o kojima danas govorimo. To naravno ne znači da samo oni koji vode nezdrav i raskalašan posleponoćni život mogu uživati u muzici sa kojom se ovog petka bavimo, ali činjenica je da sledećih nekoliko albuma po mnogo čemu asociraju na noć.
Koji su razlozi zbog kojih neki ljudi ne spavaju između 3 i 4 ujutru? Neko je budan jer sprema ispite, neko pak sprema prezentaciju koju će sutra predočiti nadređenima na poslu, neko se u to doba vratio iz noćnog života u kome je upravo smuvao devojku koju „juri“ već mesecima, drugi se vratio sa žurke na kojoj su se svi proveli bolje od njega, nekome je to omiljeno vreme za vođenje ljubavi, neko voli u miru da čita omiljenu knjigu, dok neko jednostavno ne može da zaspi. U kakvom god stanju i okolnostima da provodite sitne sate, oni će vam sigurno lakše i tečnije prolaziti ukoliko slušate neku muziku.
Naravno da je sasvim individualna stvar kakvu muziku ćete slušati u to doba, odnosno da to prvenstveno zavisi od ličnih afiniteta. Međutim, istina je da će vam većina noćobdija reći kako im više prija muzika laganog tempa od one čiji ritam tera na pokretanje kukova. Uostalom, ne zove se baš slučajno taj period „gluvo doba“.
Bez obzira na razloge zbog kojih budni provodite sitne sate, bez obzira da li jedva čekate da sine sunce ili tugujete što se noć završava, i bez obzira da li se tokom noći osećate usamljenim ili vam je sve potaman, danas ćemo vam predočiti nekoliko albuma koji po mnogo čemu idu uz noć kao što npr. muzika grupe „Beach Boys“ najviše prija ušima tokom leta, odnosno muzika Ala Grina uz senzualne dodire.
Pored toga što i sam naslov „The Pavilion of Dreams“ asocira na snove, ovo je ploča čija atmosfera odgovara noćnim satima isto onoliko koliko crno vino odgovara mediteranskoj hrani. Ovde nećete čuti glasne tonove, dramatične prelaze, ili ritmove srednjeg tempa. Sve je mirno, usporeno, senzualno i nekako intimno – baš onakvo kakva je sama noć.
Nekoliko puta sam bio u situaciji da silno želim da zaspim a da san nikako nije hteo na oči. Sve vreme sam menjao muziku uz koji bih da se uspavam, ali činilo se da mi nema pomoći. Kažem činilo, jer gotovo svaki put kada sam hteo okončati nesanicu to sam uspeo upravo sa ovim albumom. Ako spadate među ljude kojima je za san važna kamerna atmosfera i mir, mislim da je album „The Pavilion of Dreams“ ploča na koju biste trebali obratiti pažnju.
Ono po čemu je „Solo Piano“ karakterističan su retko melodične kompozicije, a uz neke od njih možete čak i zviždati. To je i jedan od razloga zašto su neki kritičari ovaj album svrstali u žanr „pop klasika“.
Ako volite muziku Erika Satija, sasvim sigurno će vam se dopasti i Gonzalesov „Solo Piano“ koji je svojevrstan omaž opusu slavnog francuskog kompozitora. No, za razliku od Satija čije, naročito one manje poznate kompozicije ipak zahtevaju izvesnu dozu koncentracije, dok slušate ovo Gonzalesovo prebiranje po klavirskim dirkama imaćete osećaj da je sve naizgled lako i jednostavno. Međutim, to je samo naizgled. Gonzales iza sebe ima dovoljno iskustva da zna kako da zahtevne melodije spakuje u pitku formu.
Kao što mu i naslov kaže, ovo je album na kom čujemo samo Gonzalesa i njegov klavir. Za jednu spokojnu noć, to je sasvim dovoljno.
Rezultat te svirke koje su tokom jedne noći upriličili u Džeretovom domu je album „Jasmine“. Važno je pomenuti da u momentu kada su svirali ove kompozicije, a većina njih su standardne džez balade, uopšte nisu imali na umu da će ih jednom objaviti. Njihova jedina želja je bila da ponovo uživaju u zajedničkoj svirci, prvi put nakon tri decenije.
Album „Jasmine“ tako i zvuči. On je sasvim nežan, prisan, intiman i po mnogo čemu noćni. Uostalom i snimljen je u periodu između ponoći i 6 izjutra. Dok ga slušate, vi jasno čujete da na njimu sviraju dva velika majstora iza kojih je gotovo poluvekovno iskustvo. Kada pitate neke ljubitelje džeza koji su im omiljeni pijanisti i kontrabasisti, od većine njih ćete dobiti odgovor da su to Kit i Čarli. A kada dva takva virtuoza snime jedan prijateljski i potpuno nepretenciozni album, onda to nikako ne može da zvuči loše.
Pokušao sam par puta da slušam ovaj album tokom dnevne svetlosti. I ne ide. Ali kad sunce zađe i svi oko mene utonu u san, čarolija ove ploče toliko ispuni sobu i srce, da prosto ne poželim nikada da svane.
Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik
