Columbus [2017]
Neosporna je činjenica da je Korejac Kogonada izuzetan filmski kritičar, poznavalac sedme umetnosti, zaljubljenik u film, i negovatelj istančanog stila i izraza u filmu kao umetničkoj kategoriji. Međutim, pisati o nečemu je jedna stvar, a latiti se kamere je potpuno drugačije iskustvo.
Njegov prvenac Columbus u biti fino sažima Kogonadinu agendu, ali, kao i skoro svaki prvenac, ima dosta sitnih pukotina, koje autor nije uspeo da pokrije zanimljivim ambijentom i koloritnom scenografijom.
Columbus je u suštini uobičajena coming-of-age priča, okrenuta ka večitoj dilemi o ostanku ili odlasku iz rodnog grada. Međutim, Kogonada inputira i paralelnu priču o dolasku svog sunarodnika iz Koreje u posetu svom ocu, koji je, iako to eksplicitno ne vidimo, na samrtnoj postelji.
Da je samo do premise, autor bi imao relativno uobičajen zadatak oko postavljanja klasičnog zapleta, sa raspletom na bazi predvidljivih holividskih klišea.
Naravno, Kogonada, kao veliki poznavalac filmske umetnosti izvlači iz rukava sve same asove režije, i njihove male i velike trikove.
Kao veliki fan Ozuovih filmova, i njegovih porodičnih drama, Kogonada poseže za zapletom koji sadrži ozuovsku supstancu indolentnosti dece u odnosu prema roditeljima, i njihovu suštinsku i formalnu otuđenost. U prilog tome govori i kadar iz hodnika bolnice, koji film deli od bolesnika, odnosno oca kojeg ni jednom nećemo sresti.
Isti slučaj, samo postavljen malo drugačije, imamo i u slučaju junakinje filma. Njenu majku ćemo upoznati kroz priču o gradu, njenim problemima na momcima, njenoj zavisnosti od opijata, ali je suštinski ona vrlo malo uključena u samu radnju i dešavanja.
Međutim, najveći problem filma predstavlja ono što je bio i najveći potencijal. Kogonada na klasično grinavejski način hvata kadrove građevina (mostova, zgrada, spomenika) i prirode, čime evocira celokupan opus legendarnog režisera iz osamdesetih, ali onde gde je Piter Grinavej jak, tu Kogonada mora još uvek da napreduje.
Ne čine građevine, svetlo i kolorit Grinajeva genijem, već naracija koja prati te kadrove, kao i poslovično maestralna gluma. Kod Kogonade sve je ostalo na pokušaju. Kadrovi su prekratki, a dijalozi iako ljudski i uobičajeni, previše su u senci građevina i prečesto trivijalni.
Pohvale ide u smeru upotrebe prirodnog svetla, ali to nije dovoljno za ukupno pozitivan utisak. Columbus ostaje na pola puta tretiranja stila iznad supstance, što u krajnjoj instanci proizvodi nedovoljno intrigantan krajnji učinak.