Grunge dnevnici vol.3 - Uragan Grunge

Sep 24, 2017

Sva dešavanja, bendovi, potpuno svež pristup muzici koji se odvijao na umetničkoj, ponajviše umetničkoj sceni Sijetla, ličio je na period pre početka uragana. Bilo je mnogo znakove da se nešto izuzetno kuva na pacifičkom severozapadu i o tome smo govorili u Korenima i Ranim godinama. Do početka 1989. godine, svi glavni igrači nove muzičke scene koja se rađala zauzeli su početne pozicije pre konačnog bljeska kojim su krenuli u osvajanje sveta.

Prvi veliki igrači sa ove scene već su privukli pažnju velikih izdavačkh kuća. Oni od kojih se najviše očekivali, i koji su bili već viđeni kao novi veliki američki rock bend bili su Mother Love Bone, predvođeni harizmatičnim pevačem Andrew Woodom, i već veteranima muzičke scene Sijetla, Stone Gossardom i Jeff Amentom, koji su pre ovog benda svirali u još jednom bendu kome se smešila lepa budućnost, Green River.

Mother Love Bone su već krajem 1988.godine obezbedili ugovor sa velikom izdavačkom kućom Polydor. U martu mesecu objavili su svoj EP „Shine“ na kome se nalazio njihov već tada veliki hit „Chloe Dancer/Crown of Thorns“.

„Shine“ je bilo prvo zvanično izdanje jednog od bendova sa ove scene za neku veliku izdavačku kuću. Ovaj EP se rasprodao veoma brzo i još više pojačao hype koji se stvarao oko muzičke scene Sijetla.

Krajem 1989. godine bend se okupio u studiju kako bi snimo pesme za svoj prvenac. Uprskos početnim nevoljama bend je snimanje albuma sproveo do kraja, i bio sprema za izdavanje u martu 1990. godine, kako je i planirano od samog početka. Na veliku žalost ljubitelja muzike širom sveta, ova naizgled nova muzička bajka doživela je tragičan kraj pre nego što je i počela.

Samo nekoliko dana pre objavljivanja albuma „Apple“ frontmen benda Andrew Wood, koji je u već imao podužu istoriju problema sa narkoticima, ubrizgao je sebi smesu sumnjivog sastava. Prijatelji su ga pronašli u njegovoj sobi, u komi, bez ikakvih znakova moždanih aktivnosti. Agonija ovog mladića trajala je još dva dana, koje je proveo u bolnici na aparatima za održavnje života. Preminuo je 19. marta 1990. godine u svojoj dvadesetčetvrtoj godini. Vest o njegovoj smrti šokirala je ljubitelje muzike širom sveta. Hiljade građana Sijetla, ali i stotine ljudi iz sveta muzike, pojavilo se na sahrani osobe koju su smatrali novim muzičkim Mesijom.

Stone Gossard i Jeff Ament su po drugi put ostali bez velikog mejnstrim uspeha koji su toliko priželjkivali.

Iako su Soundgarden imali ponuda velikih izdavačkih kuća odlučili su se za nezavisni etiketu SST, na kojoj su izbacili svoj debi album „Ultramega OK“, koji je objavljen 31. marta 1988. godine. Po rečima frontmena Chrisa Cornella, bend je ovde napravio grešku, jer im je SST nametnuo producenta koji nije imao pojma o uticajima, nasleđu, osbenostima muzičke scene Sijetla, pa su Soundgarden na svom prvom albumu zvučali kao bend na pola puta između Stooges/MC5 i Led Zeppelina.

Album je veoma dobro prihvaćen, što je omogućilo bendu da odmah nakon turneje po Americi i Evropi na kojoj su promovisali album „Ultramega OK“, potpišu za veliku izdavačku kuću AM Records, što je u početku napravilo razdor između benda i dela njihove publike, koja je dolazila iz punk-rock okruženja, i kojima je ugovor sa mejnstrim izdavačem i turneja sa Guns N' Roses predstavljala izdaju principa i bend nisu više videli kao nekoga ko pripada toj sceni i toj subkulturi uopšte.

Sa druge strane rad na prvom albumu za veliku kuću izazvao je i tenzije u samom bendu. Basista Hiro Yamamoto nije bio zadovoljan novonastalom atmosferom i procesom stvaranja pesama i muzike, i polako se udaljavao od ostalih članova benda.

Album „Louder Then Love“ objavljen je 5. septembra 1989. godine i bio je prvi iskorak benda ka mejnstrim metal zvuku, koji je opisan kao “spori, teški gitarski rifovi koji melju sve pred sobom pomešani sa jedinstvenim Cornellovim vokalom". Mesec dana pre početka turneja Hiro Yamamoto, nezadovoljan nedostatkom njegovog kreativnog uticaja na muziku benda, napušta ga, i vraća se na studije, koje je završio sa master diplomom iz hemije.

Na njegovo mesto dolazi Jason Everman, koji je svirao sa Nirvanom. Everman se nije uklopio u bend na najbolji način i nakon turneje, a pre početka rada na novom albumu, ostali članovi Soundgardena Chris Cornell, Kim Thayll i Mat Cameron menjaju ga Ben Sheppardom, i njih četvroica čine postavu Soundgardena koja je trajala sve do tragične smrti Chrisa Cornella sredinom maja ove godine.

Jason Everman se nije još dugo bavio muzikom, 1994. godine on pristupa vojsci Sjedinjenih Američkih Država, i to specijalnim snagama, gde služi u bataljonu rendžera i zelenih beretki u ratu u Afganistanu i Iraku, sve do 2006. godine. Nakon napuštanja vojske, Everman stiče diplomu Columbia Univerziteta iz filozofije.

Screaming Trees u toku 1989. godine objavljuju četvrti album „Buzz Factory“, koji je i njihov poslednji za izdavačku kuću SST. Snaga zvuka na ovm albumu nagoveštavala je put kojim bend želi da ide, tako da njihov prelazak na etiketu Sub Pop nikoga nije iznenadio.

Za Sub Pop, sa Jack Endinom kao producentom objavljuju EP „Change Has Come“, koji je krasila ogromna količina mračne buke kao proizvod sirovog i teškog zvuka. Ujedno i jedino njihovo izdanje za Sub Pop etiketu. Nakon ovog EP-ja bend potpisuje ugovor za Epic, i na ovoj etiketi izdaje album „Uncle Anesthesia“, koji je producirao frontmen Soundgardena Chris Cornell i na kome nema one količine sirove energije koja je postojala na prethodnim izdanjima, ali predstavlja početak muzičke transformacije u Screaming Trees iz devedesetih.

Epic je velika izdavačka kuća sa jakom marketinškom mašinerijom, tako da je ovaj album imao znatno bolji komercijalni uspeh nego prethodni. Singl „Bed of Roses“ sa ovog albuma je postao prva pesma ovog benda koja je zadobila pažnju medija, pre svega radio stanica koje su se bavile alternativnom muzikom, i plasirala se veoma visoko na muzičkim listama.

Nakon objavlljivanja albuma „Uncle Anesthesia“ Van Coner uzima odsustvo iz benda, i nastupa na kao zamena za Lou Barlowa na koncertima Dinosaur Jr, dok Conera u Screaming Trees na njihovim nastupima menja Donna Dresh.

Layne Staley je upoznao Jerry Cantrella u avgustu 1987. godine. Cantrell je već gledao Staleyev bend Alice N' Chains, par meseci pre toga u svom rodnom gradu Taccomi. U treutnku kada su se upoznali Cantrell je beskućnik, jer ga je porodica izbacila na ulicu. Staley poziva Cantrella da mu postane cimer u studiju u kome je živeo .

Ubrzo nakon toga Staleyev bend se razilazi i on provodi vreme nastupajući sa raznim bendovima, dok sa druge strane pokušava da Cantrella upozna sa ljudima sa kojima bi on mogao da svira, tako preko raznih veza, Cantrell upoznaje bubnjara Sean Kinneya, čija devojka je pak, sestra basiste Mike Starra. Njih trojica počinju da sviraju zajedno, ali još uvek nemaju popunjenu poziciju pevača.

U tom trenutku, fank bend sa kojim Staley nastupa ostaje bez gitariste, tako da on zamoli Cantrella da svira sa njima. Ovaj pristaje pod uslovom da Staley peva sa njegovim bendom. Fank bend ubrzo prestaje sa radom i Staleyev jedini bend postaje upravo onaj koji je oformio njegov cimer. Bend počinje da svira po Sijetlu i okolini, menjajući razna imena dok se nisu odličili za Alice in Chains, ime koje je Staley želeo i za svoj prethodni bend.

Bend tokom 1988. godine snima demo pod nazivom „The Treehouse Tapes“ koji nekako nalaze put do Kelly Curtis i Susan Silver menadžera Soundgardena, koji pak demo prosleđuju Nick Trezou, predstavniku Columbia Records. Ubrzo nakon toga Alice in Chains, direktno iz demo faze potpisuju ugovor sa jednom da najvećih izdavačkih kuća.

Njihov prvi album „Facelift“ izlazi 21. avgusta 1990. godine, i na početku nije skrenuo pažnju kritike, pa i publike, i prodato je samo 40000 kopija. "Facelift" je nudio odlične pesme, jedan novi zvuk, lirsku viziju mračnog i morbidnog Staleyevog uma, slike otuđenosti i beznađa modernog sveta, jedinstvenog vokala i sve to praćeno ubitačnim gitarskim rifovima, na ovom albumu imamo gitarske klasike poput „Sea of Sorrow“ , „We Die Young“ i „Man in the Box“.

Šest meseci nakon objavljivanja albuma MTV televizija, koja se u tom periodu još uvek bavila muzikom, uvrstila je pesmu „Man in a Box“ u svoj dnevni raspored. Pesma je ubrzo došla do veoma visokog, 18. mesta, na mejnstrim rock listama, a samo šest nedelja albumu se prodao u više od 400000 kopija. Ovaj trenutak je bio veoma važan, jer je skenuo pažnju publike koja naginje ka hard-rock i heavy-metal zvuku, ka muzičkoj sceni Sijetla.

TAD, bend za koji se čini da su potpuno neporavdano ostali u zapećku cele priče o muzičkoj sceni Sijetla, 1989. godine objavljuju svoj prvi album „God’s Balls“ 1989. godine za Sub Pop, nakon što su prethodne godine objavili singl „Ritual Device/Daisey“ za njih.

Ovaj album karakteriše brutalan gitarski zvuk oslikan bukom i feedbackom, grmljavina ritam sekcije i sve to uz bizarne, eksplicitne i nasilne scene opisane u stihovima. Ovaj album je producirao, naravno Jack Endino. Na sledećem izdanju EP-ju „Salt Lick“ producentsku palicu preuzeo je Steve Albini i primetna je promena u zvuku benda, bend zvuči prljavije sa znatno više noisea.

Nakon evrposke turneje sa Nirvanom bend ulazi u studio i snima album „8 Way Santa“, koji je objavljen 1. februara 1991. godine i koji im konačno donosi malo slave. Album producira Butch Vig, koji zvuku benda dodaje malo pop senzibiliteta, tako da bend konačno ima hitove poput „Jinx“, "Stumbling Man“ ili „Jack Pepsi“, koje mogu da se puštaju u udarnim terminima na radio stanicama i televizijama. Naravno bend na ovom albumu nije izgubio ni malo od svoje osobenosti, pesme i dalje obiluju morbidnim scenama i teškim rifovima na kakve smo navikli od njihovog frontmena Thomasa Artura Doyla. Sub Pop je krajem prošle godine reizdao „God’s Balls“, "Salt Lick" i "8 Way Santa".

Jedne od najvećih zvezda te scene i jedan od najuticajnijih bendova, Mudhoney su već krajem 1988. godine velikim hitom „Touch Me I’m Sick” i EP-jem „Superfuzz Bigmuff“, koji je producirao, ko drugi do Jack Endino, već stekli veliku dozu popularnosit u underground muzičkim krugovima. Prvi studijski album, nazvan „Mudhoney“ Mark Arm i ekipa objavljuju u julu 1989. godine za Sub Pop. Ovaj album nudi zvuk koji je bend već predstavio na prethodnom izdanju i na njemu su hitovi „Here Comes Sicknes“ ili „When Tomorrow Hits“, koji stoje rame uz „Touch Me I’m Sick”, puni mračnih slikama bolesti, perverzija, zla i ludila.

Nakon ovog albuma Mudhoney objavljuju EP “Boiled Beef and Rotten Teeth” a onda novi studijski album, “Every Good Boy Deserves a Fudge” za nijansku melodičniji i svetliji od prethodnih ostvarenja izlazi 23. jula 1991. godine.

Na ovoma albumu nalazi se i singl “Into the Drink” što je i ujedno prvi singl ovog benda koji je, bar do tada emitovao MTV. Ovaj album je doneo ograničen uspeh kod široke muzičke publike, ali Arm nikada i nije težio takvom uspehu (što je naravno i jedan od glavnih razloga njegovog kreativnog sukoba sa Amentom i Gossardom i raspada Green River), ali je zato utvrdio status underground muzičkih heroja.

Nakon smrti Andrew Wooda, Ament i Gossard razočarani i potreseni smrću svog prijatelja prestaju da rade zajedno. Gossard se povlači u sebe i radi na pesmama koje su oštrije i u znatno drugačijem tonu od svega što je radio do tada. Nakon nekoliko meseci počije da svira sa Mike McCreedyjem čije se bend Shadow upravo raspao, koji pak ubrzo utiče na Gossarda da obnovi svoje prijateljstvo sa Amentom.

Trojka svirala neko vreme zajedno i snimila nekoliko demo snimaka, koje je poslala na razne adrese u potrazi sa pevačem i bubnjarem. Jedna od tih traka stiže do Jacka Ironsa, bivšeg bubnjara The Red Hot Chilli Peppers. Irons nije prihvatio poziv da svira, ali je demo prosledio svom prijatelju sa basketa, izvesnom Eddie Vedderu iz San Dijega, koji je u tom trenutku pevao u lokalnom bendu Bad Radio, i radio pola radnog vremena na benziskoj pumpi. Na put ka plaži gde je surfovao, Vedder je preslušao demo, u sledećih par dana nasnimio vokale, nazvao tu kasetu “Mama San” i poslao je za Sijetl.

Sva trojica su bili potpuno oduševljeni onim što su čuli, i odmah pozvali Veddera na audiciju. Samo par dana nakon toga Vedder je doputovao u Sijetl, na audiciju, i odmah postao član benda. Uz Dave Krusena na bubnjevima, bend počinje da svira u lokalnim klubovima. Nastupili su i kao predgrupa Alice in Chains, na njihovoj promociji albuma “Facelift”.

Delovalo je da je će treći pokušaj Gossarda i Amenta u njihovoj potrazi za muzičkom slavom uspeti, jer su veoma brzo dobili ponudu ugovora za Epic Records. U početku je jedini problem bilo njihovo ime, tada su se zvali Mookie Blaylock, što je inače ime tada aktivnog košarkaša u NBA ligi. To ime je bilo neprihvatljivo i ubrzo ga menjaju u Pearl Jam.

U medjuvremenu Chris Cornell, koji je bio veliki prijatelj Andrew Wooda, dolazi na ideju da u čast svog prijatelja dugogodišnjeg cimera snimi album. Okuplja bend Temple of the Dog, u kome su pored njega, naravno i Stone Gossard i Jeff Ament, koji u tom trenutku još uvek razmišljaju šta dalje nakon Woodove smrti. Bendu se pridružio i Matt Cameron (Soundgarden) na bubnjevima i Mike McCreedy na solo gitari.

U početku je zamišljeno da se objavi samo jedan singl, ali kako je novonastali bend krenuo sa probama, na početku pesmu “Reach Down” i “Say Hello 2 Heaven”, koje je Cornell napisao pre Woodove smrti, a zatim i na nekim nezavršenim pesmama, koje su Gossard i Ament komponovali za Mother Love Bone. shvatili su da može i više od toga. Ament je opisao da je u tom trenutku rad na ovom albumu bilo upravo ono što je bilo potrebno njemu i Gossardu da nastave zajedno sa svojom muzičkom karijerom.

Temple of the Dog snimaju album u toku novembra i decembra u London Bridge studiju u Sijetlu. U toku snimanja ovog albuma, u Sijetl na audiciju dolazi i Eddie Vedder, koji se u toku jedne sesije u studiju pridružio na pratećim vokalima Chrisu Cornellu. Ubrzo ta pesma postaje duet i ulazi u antologiju rock muzike. Pesma je naravno “Hunger Strike” koja postaje veliki hit, i predstavlja odličnu pripremu muzičke publike na buduća izdanja koje će i Pearl Jam i Soundgarden objaviti kasnije te godine. Album “Temple of the Dog” izlazi u aprilu 1991. godine za AM Records.

Nakon velikog uspeha koje su te godine ostvarili i Pearl Jam i Soundgarden, AM Records godinu dana kasnije reizdaje album i objavljuje video za pesmu "Hunger Strike", koji je snimljen godinu dana ranije. ovog puta album "Temple of the Dog" je prodat u više od milion primeraka.

U martu 1991. godine Pearl Jam snimaju svoj debi album, koji su nazvali “Ten” po broju koji je na dresu nosio Mookie Blaylock. Odmah nakon kraja snimanja albuma Dave Krudsen napušta bend, jer je morao da ode u kliniku za rehabilitaciju. Njega menja Mat Chamberlain, koji se pojavljuje i na spotu za pesmu “Alive”, ali i on nakon par svirki napušta bend, jer odlazi da svira pratećem bendu u popularnoj TV emisiji “Saturday Night Live”.

Na mesto bubnjara dolazi Dave Abbruzzese, koji nastupa sa bendom tokom turneje koja je pratila album “Ten”. Album je objavljen 27. avgusta 1991. godine i jedan je od glavnih temelja onome što će uskoro postati prava grunge histerija koje je zavladala svetom. “Ten” ima 11 pesama koje pružaju drugačiju viziju Amerike od one koje su do tada nudili popularni gitarski bendovi iz osamdesetih. Umesto konstantne zabave, žena, alkohola koje su bila glavne teme pesama, “Ten” se borio sa mračnim temema, depresijom, usamljenošću, samoubistvom i okrenuo je rok muziku u potpuno drugom pravcu pri čemu je zadat jak udarac muzici koja je do tada bile izbor mejnstim izdavačkih kuća i rock and roll medija.

Potpuno van ove scene, i očiju medija koje su bile uprte u Sijetl u Čikagu razvijao se jedan od bendova koji će biti stub grunge pokreta. Nakon raspada benda Marked, Billy Corgan se vraća u rodni Čikago, gde upoznaje Jamesa Ihu. Njih dvojica u početku nastupaju kao dvojac, dok Corgan, nakon koncerta, sada već malo poznatog funk rock benda Dan Reed Network, ne započne svađu sa devojkom koju je tek upoznao, o značaju benda čijem su koncertu prisustvovali. Devojka je D'arcy Wretzky, i čim je saznao da ona svira bas gitaru Corgan je poziva u bend. Uslov za prvi veći nastup u koncertnoj dvorani Cabaret Metro je da ritam mašinu, koju su do tada koristili na nastupima u manjim prostorima, zamene živim bubnjarom. Corganu je prijatelj preporučio džez bubnjara Jimmy Chamberlaina. i Smashing Pumpkins su rođeni. Bend je tokom 1989. i 1990. godine objavio singlove “I am One” i “Tristressa”.

Od decembra 1990. godine do marta 1991. godne, bend je snimao album pod producentskom palicon Butch Viga. Corgan je perfekcionista i veoma često je više puta snimao i dosnimavao iste deonice, a vrlo često i preuzimao i svirao deonice drugih članova benda, osim bubnjeva, što je veoma brzo dovelo do kreativne tenzije.

Album “Gish” objavljen je 28. maja 1991. godine i ponudio je jedinstvenu fuziju, žestoko distorziranih gitara, psiholdelije, dream pop melodija i ubitačnih ritmova Jimmy Chamberlaina na bubnju. “Gish” je, i pored kultnog statusa koji sad ima, u tom trenutku, i pored odličnih pesama doživeo manji uspeh. Publika je još uvek bila nepripremljena na takav zvuk, ali sve se to ubrzo promenilo, u septembru iste, 1991. godine, objavljivanjem jednog od najvažnijih albumu u istoriji moderne muzike.

U toku 1989. godine Nirvana predvođena Kurtom Cobainom, sa Krist Novocelićem na bas gitari, Chad Channigom na bubnjevima i Jasonom Evermanom na gitari, nakom uspešnog singla “Love Buzz” snima svoj prvi album “Bleach”, producaran od strane Jack Endina. Klaustrofobičan i prepun besa “Bleach” i pored neospornog kvaliteta nikada nije prešao underground granice, ali je bio popularan na koledž radio stanicama, koje su bile gajile ovakvu vrstu muzike. I pored toga što sama izdavačka kuća Sub Pop nije uložila mnogo u promociju, album je imao stabilnu prodaju i dosegao je 40000 prodatih kopija, koliko je i planirano u samom početku.

Sa druge strane u Evropi Nirvana je uz još neke bendove ove scene, poput Mudhoney i TAD imala kultni status u underground muzičkim krugovima. Ovo im je omogućilo i gostovanje kod legendarnog John Peela, i tada kao trojka sa Dan Petersom na bubnjevima uglavnom su svirali obrade, među kojima je bila i obrada benda The Vasolines, koje su se kasnije našle na albumu “Incestiside”. Njihov singl “Sliver” snimljen u toku leta 1990. godine, koji se bavi problemima dečije traume, propraćen je velikim publicitetom u Londonu.

Za sve to vreme bend je imao problema sa pronalskom pravog bubnjara. Gitarista Jason Everman je napustio bend odmah nakon turneje kojom su promovisali “Bleach”, koja je i skraćena zbog njega i njegovog neslaganja načinom na koji je turneja planirana. Channing je napustio bend nezadovoljan svojim statusom, pre svega malim angažmanom u kreativnom procesu i na bubnjevima ga je prvo zamenio Dan Peters, koji je samo svirao na određenim nastupima, a povremeno je uskakao Dale Crover iz benda Melvins, koji je kao prijatelj pomagao ovoj dvojici.

U septembru 1990. godine Buzz Osbourne iz Melvinsa upoznao je bend sa bubnjarom Dave Grohlom koji je tražio novi bend nakon raspada pank hard-core benda Scream iz Vašingtona. Par dana nakon Grohlovog dolaska u Sijetl, Cobain i Novoselić su održali audiciju. Kasnije je Novoselić izjavio da su i Cobain i on veoma brzo shvatili da su pronašli savršenog bubnjara. Sa druge strane Grohl nije bio baš tako oduševljen, jer je njih dvojicu na osnovu slika koje je video i njihove muzike zamišljao potpuno drugačije, a pred njim su stajala dvojica potpuno običnih i normalnih momaka.

Ugled benda je rastao što je potvrđeno na njihovom pojavljivanju na kompilacijskim albumima bendovima The Kiss i Velvet Undergorund gde su se oni pojavili svojim obrada ovih bendova uz bendove poput R.E.M.

Nirvana nisu bili zadovljni Sub Popom i načinom na koji su sarađivali oko albuma “Bleach” i tražili su veliku komaniju koja, za razliku od malih nezavisnih može otkupiti njihov ugovor od Sub Popa. Na preproruku Kim Gordon (Sonic Youth) izbor je pao na kompaniju Davida Gaffena DGC Records. Nirvana su počeli da rade na novom albumu i izdavačka kuća im je ponudila listu producenata sa koje su oni izabrali Butch Viga.

Album je snimljen u toku dva meseca u Sound City studiju u Los Anđelesu. Neke od pesma poput “In Bloom” i “Breed” bend je u ranim verzijama izvodio već godinama, dok su neke poput “On a Plain” i “Stay Away” bile nedovršene. Tokom snimanja ovog albuma DGC Records su pritiskali bend da svoju muziku prilagodi široj publici, što su oni kategorički odbijali.

Kako su kasnili sa snimanjem i izdavačka kuća nije bila baš zadovoljna onim što čuje, jer im nije delovalo dovoljno komercijalno, doveden je inženjer zvuka Andy Wallace, koji je radio sa Slayerom, da uradi završni miks albuma. Članovi Nirvana nisu uopšte bili zadovoljni krajnjim rezultatom, album je bio previše čist i ispoliran, bojali su se da će ih proglasiti Pixies imitatorima zbog zvuka na prvom singlu “Smells Like Teen Spirit”, koji se Cobainu najmanje dopadao od svih pesmam na albumu.

Ali vremena za bilo kakve promene više nije bilo. Na samom početku DGC Records su se nadali da će prodati bar 250000 primeraka, što je bi bio otprilike isti uspeh kao Sonic Youth sa albumom "Goo", koji su DGC Records objavili nekoliko meseci ranije. Drugi album benda Nirvana, “Nevermind” objavljen je 24. septembra 1991. godine. Muzički uragan “Grunge” počeo je da tutnji svetom obarajući sve do tada poznate muzičke norme i granice i menjajući lice moderne muzike.