Valerian and the City of a Thousand Planets [2017]
Luc Besson je odrastao uz strip „Valerian and Laureline“ (Pierre Christin i Jean-Claude Mézières), i od detinjstva je želeo da snimi film ispirisan ovim stripom. Za svoj veliki hit „The Fifth Element“ sarađivao je upravo sa jednim od autora ovog stripa Jean-Claude Mézières, koji je na neki način takođe bio ostvarenje njegovog dečačkog sna, jer je priču za „Peti Element“ počeo da piše sa 16 godina.
Između filmova „The Fifth Element“ i „Valerian and The City of Thousand Planets“ možemo povući mnogo paralela, tako da ne nekom nivou možemo pomisliti da je i Besson podlegao opštem trendu za prežvakavanjem već viđenih nekad popularnih stvari u cilju buđenja nostalgije kod publike.
Kad smo kod toga, za mnoge momente u ovom filmu može nam se učitniti da ste ih negde već videli. Da počnemo od beskrupuloznog trgovca na crnoj berzi sa žabljim likom, doduše ovde nema telo crva, ali sve jedno pomislićete na Jabbu the Hutta.
Zatim, predivna rasa vitkih ali primitivnih i dobroćudnih humanoida, koji su snažno povezani sa prirodom i koji su kolateralna šteta ljudske bahatosti i surovosti, ne može a da vas ne podseti na sličnu rasu u velikom hitu „Avatar“.
„Valerian and The City of Thousand Planets“ ima svoje dobre ali i veoma loše aspekte, pa da krenemo prvo sa ovim drugim.
Izbor glavnih glumaca Dane DeHaana kao Valerian i Cara Delavingne kao Laureline ne deluju kao najsrećnije rešenje. Kako nisam čitao strip, ne mogu ih uporediti sa likovima koje su oni trebali da otelotvore na filmu, ali sama njihova pojava, pre svega DeHaana ne deluje baš uverljivo u ulozi najboljeg, najsposobnijeg i najšarmantnijeg svemirskog agenta.