Helmet
Dead to the World
earMUSIC;2016
7.0
7

Page Hamilton je od samog početka bio alfa i omega Helmeta, i sada skoro tridest godina nakon osnivanja njegov jedini konstantan član. Helmet je tokom 90ih godina bio jedan od najupečatljivijih predstavnika tadašnje njujorške hard core scene. Doduše oni su toj sceni više pripadali po geografskom principu, nego po muzičkom jer su se od ostalih bendova razlikovali po mnogo aspekata. Najočiglednija razlika je možda bila u kompleksnijem zvuku koji je bend gajio, što opet je verovatno uticaj visokog muzičkog obrazovanja nekih članova benda, kao i raznovrsni muzički uticaji. Page Hamilton, koji inače ima master diplomu u džez kompoziciji,  je u tom periodu bio jedan od najuticajnijih gitarsta, posebno na muzičare iz alt metal i hard core okruženja, ali i na bendove poput Weezera i Smashing Pumpkinsa. Takođe je bio gitarista u pratećem bendu Davida Bowiea, umalo se pridružio britanskom bednu Wire, i radio na filmskoj muzici sa kompozitorom Elliot Goldenthalom.

Helmet su prstali sa radom 1998.godine. U tom trenutku imali su četiri veoma dobra albuma, a  za „Meantime“ i „Betty“ može reći i da su fantastični. Nakon pauze od nekoliko godina Page Hamilton ponovo kreće sa radom ali bez originalnih članova Henry Bogdana na bas gitari i John Staniera na bubnjevima. Od 2004. helmet su snimili četriri albuma od kojih ni jedan nije ni blizu albuma iz 90ih.  Postoji nekoliko stvari koje su meni nedostajale na albumima u ovom drugom periodu, prva je oštrina u zvuku koja je bila karakteristična za ovaj bend, a druga je John Stanier. Tek kada uporedite albume sa njim i bez njega videćete da je on bio isto toliko značajan za zvuk benda koliko je to bio i Page Hamilton. Stil sviranja Staniera, koji je inače studirao orkestralne perkusije na univerzitetu južne Floride, je verovatno jedan od najbitnijih elemenata koji je Helmet u startu odvajao od bendova sa njujorške scene. Iako su bubnjari koji su nasledili Staniera svakao dobri u svom poslu, bend jednostano nikako nije uspeo da povrati zvuk koji ih je krasio na njihovim najboljim albumima. Stanier je trenutno član bedova Tomahawk, The Mark of Cain, i odličnog Battles.

Ono što se može primetiti na novom albumu „Dead to the World“,  još od prve pesme je „Life or Death“ je da je ona oštrina koja je nedostajala na prethodnim albumima ponovo tu. Hipnotički rifovi Page Hamiltona koji su bili znak prepoznavanja muzike ovog benda su ponovo tu, bar u većoj meri nego na prethodna tri albuma. Na momente i u nekim pesmama možemo osetiti onu energiju i snagu koja je krasila njihov zvuk na „Meantime“ , posebno u pesmama „Red Scare“, „Die Alone“ i „I Love My Guru“.

Na albumu „Betty“ Hamilton je veoma uspešno ukomponovao melodiju, posebno u svom pevanju, bez gubitka oštrine zvuka. To se ponovo čuje u pesmama „Bad News“ i „Look Alive“. Obrada pesme „Green Shirt“, Elvisa Costela, iako sama po sebi je sasvim pristojna pesma jednostavno  previše odskače od svih ostalih pesama da bi delovala kao deo celine.

Osmi album Helmeta je bolji nego njihova prethodna tri. Na ovom albumu možemo čuti, mada ne dovoljno onu gitaru koja je krasila helmet u najboljim danima. Možda bi sve ove pesme zvučale bolje kada bi John Stanier bio za bubnjevima, ali to nikada nećemo znati. Njegov neodstatak je više nego očigledan, i Page Hamilton će morati da to nekako nadoknadi ukoliko Helmet bude nastavio sa radom. Ovaj album je korak u dobrom pravcu, ali pitanje je koliko je još koraka ostalo kada imate karijeru koja traje skoro trideset godina, posebno u ovom žanru muzike.