Panda Bear - Tomboy [2011]
Gotovo da nema muzičara koji u jednom momentu svoje karijere nije izjavio “kako se njegova muzika ne može strpati ni u jedan pravac i da su žanrove smislili lenji novinari kako bi im bilo lakše opisati ono što čuju”. Ne ulazeći u to koliko ova izjava ima veze sa istinom, pomenuo bih baltimorsko-njujoršku grupu “Animal Collective” koja ne daje takve izjave. Zašto? Pa ako ste ikada slušali neki njihov album, onda znate da je naglašavanje činjenice da oni ne pripadaju nijednom žanru, potpuno suvišno – jer je to tako očigledno.
Panda Bear je pseudonim iza kog stoji Noa Lenoks, član grupe “Animal Collective”. Kao i albumi njegovog matičnog benda, tako i Lenoksova solo izdanja obiluju mešavinom raznih žanrova. Njegov ovogodišnji album “Tomboy” nije izuzetak.
Pesme sa ove ploče odišu duhom 21. veka, dok u isto vreme poseduju težinu koju su nosili neki veliki albumi snimljeni pre više decenija. Ceo “Tomboy” je snimljen u podrumu kuće u Lisabonu u kojoj Noa trenutno živi. Pošto je u podrumu mrak, sve vreme snimanja je bio okružen lampama, pa kako sam kaže proces rada na ovom albumu je doživeo kao rad u nekom muzičkom rudniku. Sudeći po finalnom proizvodu, utisak je da je Noa u tom rudniku našao zlatnu žicu.
Bez obzira da li je reč o kalifornijskom pop zvuku u pesmi “You Can Count On Me”, kompjuterskoj uspavanci “Scheherazade” ili psihodeličnoj odi fudbalu u numeri “Benfica”, vi sve vreme čujete tridesettrogodišnjeg momka koji se igra zvucima kao trogodišnjak dete sa igračkom, otkrivajući svaki put nešto novo - kako sebi, tako i nama. Naravno, za razliku od dečje igre, Noina ima mnogo više smisla od puke zabave.
Nakon što čujete ovaj album, verujem da će vam biti jasnije one priče po kojima Nou Lenoksa nazivaju najvećim talentom nezavisne muzike još od Kurta Kobejna.
