Ko je taj Piter Bogdanović: MILION DOLARA MANJE

Jul 08, 2017

Kada ste napravili „Poslednju bioskopsku predstavu“, odličan film koji je obišao čitavu Ameriku i Evopu, kritičari su se u čudu pitali „ko je, zapravo, taj Piter Bogdanović?“ To se i ja pitam.
Mislim da sam isti kao što sam bio i 1971. posle premijere „Poslednje bioskopske predstave“, isti kao i kada sam tek počeo da snimam filmove. Ne mislim da sam danas, posle nekoliko dobrih filmova, veći genije nego što sam bio pre.
Niste se, znači, promenili ...
Možda i jesam. Čini mi se da sam malo bolji nego što sam tada bio, ali samo malo... Bolje poznajem sebe nego tada.
Čime se rukovodite kad snimate film?
Samo sopstvenim opredeljenjem i osećanjem za lepo i smešno. Vi znate da ja snimam smešne filmove, komedije? Ja počnem da pravim film da bih se sam smejao. Kada vidim da se i drugi tome smeju, drago mi je, zadovoljan sam. Ali, pravim film samo zbog sebe. Ne za kritiku, ne za nagrade.
Ni za pare?
Ni za pare! To mogu da vam kažem, jer ste naša i jer smo u Jugoslaviji gde svet još nije poludeo za parama kao u Americi. Kada bih tamo rekao da ne snimam filmove zbog novca, svi bi mislili ili da lažem ili bi me strpali u ludnicu - trećeg nema.
Znači ipak niste Amerikanac?
Naravno, nisam, posebno kada su u pitanju pare. Ne jurim ih po svaku cenu. Recimo, nisam hteo da snimam „Egzorcista“ („Isterivač đavola“).

Nisam znala da je trebalo da umesto Fridkina vi to snimate...
To nisam nikome rekao, mislim da to nije važno. Prvo su meni ponudili, objasnili da film ima šanse da donese velike pare a znao sam to i da mi nisu rekli ali ipak - nisam hteo da snimam „Egzorcista“. Mislim da to nije film, a čudna je i publika koja odlazi da ga gleda... Ja nisam čak ni video „Egzorcista“. Ispričali su mi i zgrozio sam se. Mislim da se tu najbolje vidi razlika između Vilijema Fridkina i mene...
Svojevremeno ste bili veliki prijatelji. Bili ste čak zajedno i u filmskoj kompaniji, zajedno sa Kopolom.
Ovo drugo je tačno. Prvo nije. Nikada Fridkin i ja nismo bili prijatelji. Mislim da dva tako različita čoveka kao što smo on i ja ne mogu biti prijatelji. Lisica je taj Fridkin ...
Zašto?
Osnovali smo - on, Kopola i ja - kompaniju sa osnovnim ciljem da nam donese novac kako bi mogli da snimamo filmove i kako za svoje ideje i scenarije ne bismo zavisili od drugih producenata. Ali moralo je i da se zapne! Ja sam napravio „Dejzi Miler“ i „Mesec od hartije“, Kopola je napravio „Prisluškivanje“ a gospodin Vilijem Fridkin - ništa. Tada smo se i rasturili
Piter Bogdanović objašnjava osnovnu razliku između reditelja Bogdanovića i reditelja Fridkina:

On pravi filmove za publiku a ja za sebe. On ima više para od mene, ali - ništa za to. Ja sam na svaki svoj film ponosan, a on je autor filmova sa đavolima i vešticama, gde je glavni štos da jedna nevina devojčica povraća i da se to smuči publici! On od povraćanja pravi - pare. Ja na to ne mogu da pristanem.
Šta danas u Americi znači praviti pare, na filmu i od filma?
Kao i svugde, uložiš malo, priložiš ideju i dobiješ - 20 puta više. Ili još više ...
A koliko je to „malo“ za američki film danas? Šta znači „jeftin“ film u Americi?
Jeftin film još do pre nekoliko godina bila je „Poslednja filmska predstava“ koju sam snimio za samo milion dolara. U Americi, u kinematografiji, milion dolara nije - ništa ! To je kao kada daš kelneru desetak dolara bakšiš. A „Šta je novo doktore?“ koštalo me je 5 miliona dolara! Prilična suma, skup film, ali - isplatilo se. „Dejzi Miler“ i „Mesec od hartije“ su po ceni bili između ova dva filma, ali nisu doneli mnogo novca.
Šta je film u Americi 1975?
Postaje opasan za mnoge ljude, za pojedince, za preduzeća, producente i za publiku. Svi hoće da snimaju filmove, a niko neće da odlazi u bioskop !
A Piter Bogdanović?
On hoće da snima filmove do kraja života i kada ga ne bi plaćali, on bi drugima plaćao samo da - snima.

U filmu „Konačno, ljubav“ vi opet evocirate sećanje na tridesete godine našeg veka. To postaje moda?
Nije to samo moda. To je potreba čoveka da pobegne iz sadašnjosti, jer u njoj niko ne voli da bude. Svi žalimo za prošlošću i kada sam ja prvi, sa „Poslednjom bioskopskom predstavom“ započeo ovu eru filmske nostalgije za tridesetim godinama, bio je to povratak u vreme koje je za razliku od našeg bilo izuzetno romantično, a to ti je, brate, lepo.
Hoće li i sledeći film biti o istom vremenu?
Odlazim još dublje u prošlost našeg veka, sa sledećim filmom. Snimaću ga u januaru, zvaće se „Niklodeon“, prema nazivu prvog bioskopa u Americi.
Zašto ne radite za televiziju?
O, samo to ne. Bar ne u Americi. Američka televizija je najveća malograđanština što igde postoji. Amerikanac dođe kući, stavi noge na sto, pije konzervu piva i, dok čeka da ga žena pozove za sto, on mora da gleda određenu emisiju, onu koju je navikao da gleda i na način na koji je navikao, inače - gasi televiziju, menja kanal, protestuje.
Razgovor smo završili istog popodneva. Piter Bogdanović se spremao da pođe na otvaranje retrospektivne izložbe slika i crteža Borislava Bogdanovića, njegovog oca, Jugoslovena koji je pre gotovo četiri decenije otišao u Ameriku kao već oformljen i poznat slikar.

Ostali smo Jugosloveni i u Americi - kaže Piter Bogdanović. Zapravo, Sloveni, slovenske duše. Moj otac, veliki optimista i dobar slikar, nikada nije hteo da se pretopi u Amerikanca, pa ni u umetnosti.
Moj izbor definitivno pada na film Pitera Bogdanovića koji je pomenut na početku intervjua, sa nazivom „Poslednja bioskopska predstava“ ili u originalu, „The Last Picture Show“, snimljen namenski, iz estetskih razloga, u crno-beloj tehnici što u to vreme nije bilo očekivano. Film je protkan pesamama Henka Vilijamsa, a cela radnja je smeštena u mali gradić u Teksasu.

Transkript intervjua sa Piterom Boganovićem iz lista DUGA od 04.10.1974. godine iz pera Danice Radović