Koncert Thievery Corporation na Arsenal Fest-u, Kragujevac, petak 23.jun 2017.
Vreli poslepodnevni polazak me je svakako podsetio na neke stare dane koncertovanja - ne mogu da zaboravim vrelinu odlaska na RHCP ili Massive, ali i svaki festival je manje više povezan sa letom a leti je vrućina, to je dobro poznato.
No nasuprot RHCP, gde su nas maltretirali, ili Massive Attack gde smo ih mi maltretirali, ovaj put smo nas troje seli u klimatizovana kola i dobro opremljeni rashladnim sistemima spolja i iznutra, krenuli put fabričkoga grada Kragujevca. Super nam je bilo u startu što ne mora do Beograda da se ide, (prethodni vikend smo u istoj postavi overili Ben Clock-a na Kalemegdanu i bilo je super, ali je akcija dugačka, svakako). Radovali smo se što je Kg ipak bliže od Bg i da vidimo šta nudi taj grad za koji su rekli da ga je blagootišavši predsednik uznapredovao navodno silno... E pa nije, ili uostalom, možda i jeste, ali je pitanje na kom je nivou taj grad bio prethodno; celim putem do tamo, ali i po gradu, nismo mogli da vidimo nijedan jedini signal ka Arsenalu, no metoda „Mapu čitaj i seljaka pitaj“ i ovaj put je pobedila, te smo parkirali kola „negde“, zapamtili okolnu pekaru, obavili nužne radnje u komšiluku te krenuli put koncertnog prostora.
Samo je neposredno ispred ulaska u tzv. Arsenal (ex fabrika oružja, valjda) bilo frekventno i moglo se zaključiti da se nešto dešava, ali mi smo baš zbog toga i došli pa ispivši poslednja outdoor piva ušli u prostor koji me nekako podsetio na atmosferu Peaky Blinders okruženja: dole neka šljaka, šljunak, odvojeni zazidani prostori, prvo levo neki stejdž na kome se žešće orio domaći r'n'r koji nas nije zadržao duže od 6-7 sekundi. Krenusmo dalje da upoznajemo prostor i ono što se nama dojmilo je svakako techno warehouse koji je zaista odličan za happening tog tipa, ali u nekim drugim vremenskim uslovima, za onu vrelinu je predvidjanje: minimum 10 padanja u nesvest po di-džeju.
Pozdravismo se sa ekipom iz Niša koja je baš tad i puštala muziku i odosmo do main stage-a. Ijaoj. Nekakav kvazi hevi-metal, ili prihard rock, šta li već, ono što se na ovim prostorima nije nikad ni slušalo, a danas u ovim, ipak jako modernim vremenima, neće se ni slušati. To je neka cica našeg porekla, kapiram, dovela svoj bend iz USA i vrlo lepo of nje, došla da nam se predstavi. No zaista „not my cup of coffee“ so please, please... hurry up, Anna!!!
Srećom je koncert Thievery Corporation počeo zaista na vreme, što je dobra stvar kod festivalskih organizacija, da je samo koncertna rabota znate već i sami kad bi se mogao očekivati početak. No, jedan po jedan, štimeri instrumenata su se povlačili, a izašlo je njih, pa slobodno mogu otprilike da kažem 10 na binu. Dolazeći na koncert razmišljao sam da li će ih biti 11, 12, 14, ali ne, nije bila prevelika gužva, već je čak ona bina bila velika i pored sve njihove brojnosti. Oduševljena publika, oduševljeni oni, krece koncert!
Priroda se potrudila da nagradi učesnike sjajnim light show-om na nebu, sevalo je tako bajkovito da je to bilo čarobno zaista i cela je publika sa zanosom i uzdasima pratila igru svetlosti po nebu. No, znali smo da iza toga sledi i nepogoda i kada je krenula kiša, pevačica je samo rekla: „Lets imagine this is rainforest in the Brasil and play some bossa nova“, što je svima nama odgovaralo. Smenjivali su se hip-hop, bossanova, pa malo latino, pa malo lounge, kao i na njihovim albumima - za nekoga sve, za svakog ponešto. Publika je uživala u poznatim pesmama, slušala nepoznate, njihala uz sentiše i skakala uz erupcije, koncert kakav i treba da bude.
Ja sam lično bio PREZADOVOLJAN, još kad sam video basistu (Ashish Vyas) kako pleše po bini i vodi ljubav sa svojim basom onako divan u belom odelu, već su dve zvezdice bile obezbedjene (prva je bila za moju ekipu).
Treća zvezdica je došla uz pesmu „Depth of my Heart“, jer sam znao da na koncertima ne može biti puno laganih pesama koje su ipak meni omiljene u opusu Thievery Corporation.
Četvrtu su dobili svi zajedno. Malo sam se iznenadio, jer su Rob i Eric bili (po mom mišljenju) nekako u drugom planu i rezervisani, ali sve je funkcionisalo sjajno i mozda i nije trebalo da dodatno reaguju. Zato je Rob Myers poludeo i leteo po bini, što sa gitarom, što sa sitrom, basista se približavao sa svakom pesmom vrhuncu a pevači, showmeni, oni su briljirali - njih četvoro su se smenjivali na svakoj stvari i svako svojim specifičnim stilom zabavljao publiku koja je odlično reagovala i odgovarala na njihove prozivke, upite, zabavne segmente (bljak) i naravno čekala da pesma dođe do kulminacije i da se svi onako kolektivno iskačemo, pošto je ipak ritam koji Thievery pravi mnogo više za njihanje kukovima, stiskavac uz partnera itd. Ali su dvojica tamnoputih muškaraca, belkinja predivnog glasa i crnkinja fantastičnog stasa pravili često i u parovima atmosferu kojoj ni uporna, zaista tropska kiša nije mogla ništa.
Kako je počeo tako se koncert i završio, iznenada i bez najave. Srećni, oni se zahvalili, srećni mi se zahvalili, nije bilo ni bisa ni poziva na bis, valjda su svi ipak bili srećni i zadovoljni užitkom koji su za plaćenu ulaznicu dobili, te se pokupismo i suprotnim putem krenusmo kući. Možda bi i najadekvatniji opis bila izjava mog kuma koji je već dva puta slušao uživo Thievery u Los Andjelesu kad smo sumirali utiske kako je bilo, on je samo kratko odmahnuo i rekao da „faking“ ne može da se meri uopšte, što isprva nismo shvatili u čiju korist, da li je bilo bolje tamo ili ovde.
Ma ovde, bre, sto puta! Možda je to do ekipe, možda do kiše, da su oni svirali nešto drugačije sigurno nisu, ali daI' im se dopalo jeste, sto puta su pohvalili Kragujevaaaac!!! (a mi dovikivali: I Niššššš!!!), ali zaključak je jedan: Srbija voli Thievery a sada i Thievery voli Srbiju, for sure!
Stoga je i peta zvezdica naravno za sjajnu publiku, odličnu organizaciju i sjajan izbor benda za koji se nisam baš stopostotno nadao da ću ga u svom komšiluku videti.
Od mene 5 od 5, odličan sedi!
* video sa koncerta omogućen ljubaznošću Nede Božić
