Jack To a King - The Swansea Story [2014]
Swansea, do sredine prošlog veka, bio tipičan je rudarsko industrijski velški gradić. Kako je došlo do opadanja uticaja teške industrije na ekonomsku sliku grada sada je uglavnom centar uslužne industrije. Da li postoji nešto po čemu je Swansea poznat? U njemu je rođen veliki velški pesnik Dylan Thomas, mada verujem da je mnogo poznatiji, barem ljubiteljima sporta, po svom fubalskom klubu Swansea City FC, koji trenutno igra u premier ligi. Na prvi pogled Swansea City deluje kao prosečan engleski klub. U stvari to je velški klub, i sa Cardiff Cityjem, Newport County A.F.C i Wrexamom, to su četiri velška kluba koja se takmiče u engleskim profesionalnim fudbalskim ligama. To možda deluje kao čudan podatak, ali ovi klubovi su osnovani mnogo pre nego što je osnovana velška fudbalska liga. Wrexam F.C. je, recimo, osnovan 1854. godine, a Cardiff City F.C. 1899. godine, a preostala dva kluba 1912. godine. Velška premier liga je osnovana 1992. godine, i uglavnom se sastoji od amaterskih i poluamaterskih klubova.
Zašto je onda Swansea City zavredeo da se o njemu snimi dokumentarni film Jack To A King Swansea Story ? Priča o ovom klubu je presedan u svetu modernog fubala, u kome vladaju klubovi koji postaju nakazne korporativne fudbalske tvorevine kao Chelsea, Manchester City, Barcelona, Real Madrid, PSG. U svetu u kome je bitnije kolika je marketinška moć igrača i koliko može dresova da proda nego da li je stvarno potreban timu. U svetu u kome Liga šampiona liči na jedan VIP reality show ili na srpsku kinematografiju. Svake godine ista priča sa istim akterima, dosadno do zla boga. Fudbalski klubovi, nažalost, u današnjem ekonomskom uređenju sveta, postaju igračke u rukama, prebogatih ruskih tajkuna, nadobudnih arapskih prinčeva, kojima je dosadilo kupovanje ferarija i finansiranje grupa građana po bliskom istoku, “redneck“ američkih skorojevića i dalekoistočnih diktatora, bez ikakvog poštovanja i razumevanja prema tradiciji tih klubova i značaju koji oni imaju za zajednicu koju oko sebe okupljaju. A te dve stvari su možda i najbitnije za jedan fudbalski klub.
Priča o Swansea Cityju počinje 2001. godine. Klub je u četvrtoj ligi engleske i u očajnoj finansijskoj situaciji. Film pokriva period od 10 godina, od očajničke borbe kluba da ostane u ligi, jer ispadanje bi značilo prelazak na amaterski rang, gubitak poslova, a možda i gašenje samog kluba, do ulaska u premier ligu 2011. godine.
Kroz film vidimo svedočanstva aktera cele ove priče. Od starog omraženog vlasnika, do novih vlasnika (grupe navijača koji su na razne načine skupili novac da bi spasili klub), dve osobe sa maskama na glavi koji pričaju kako su pretili omraženom vlasniku, nekih bivših i sadanjih igrača kao što su James Thomas i Leon Britton, zatim Roberta Martineza, igrača a kasnije i menadžera kluba, preko žene koja pere dresove kluba i dugogodišnjih navijača.
Ceo taj period je dobro pokriven, tok filma je dobro izgrađen i iznošenje bitnih podataka je odlično dokumentovano arhivskim snimcima, posebno sa raznih ključnih utakmica, intervjuima iz tog perioda kao i novih intervjua. Osoba koja nije upoznata sa celim tim periodom u istoriji ovog kluba veoma lako može da oseti u tih 100 minuta ono što su navijači Swansea proživljavali celu deceniju.
Ovaj film je na kraju možda i više film o zajednici, o samim stanovnicima Swansea koji su bez rezerve stali iza svog kluba, bez obzira da li su redovni posetioci na stadionu ili ne. Oni svoj klub doživljavaju kao simbol svog identiteta i jedan od temelja svoje zajednice, i pokazali su da su spremni da ga brane i bore se za njega svim sredstvima, i protestima na ulici, novčanim prilozima kao i ogromnom posetom na terenu. Zanimljiv je podatak da je na finalnoj utakmici za ulazak u premier ligu na Wembleyju bilo preko četrdeset i jedne hiljade navijača Swansea, što je više od polovine stanovništva tog grada. Poseban je i odnos igrača ka timu, i onih koji su odrasli u njemu i onih koji postaju deo zajednice tokom godina igranja za klub. Na najbitnijoj utakmici u istoriji kluba, poslednjoj utakmici u sezoni u borbi za opstanak, pobeda je jedino što ih spasava, Swansea gubi u prvom poluvremenu. Odbrambeni igrač,koji je skrivio golove, plače tokom čitavog poluvremena. Koliko je ta slika sada česta, kada igrači više liče na plaćenike koje nije puno briga za koga igraju, dok ih dobro plaćaju, a na stadion izlaze da bi zaradili platu kao neko ko radi u banci.
Ako niste specifična vrsta navijača, teško da će vam ovaj film izazvati bilo kakve emocije. Ona vrsta navijača koju je recimo opisao Nick Hornby u Stadionskoj groznici. Ona vrsta navijača koja više voli klub nego sam fudbal, koja gde god da ga život odnese srce mu ostaje uz klub i zajednicu u kojoj je odrastao. Priča o Swansea Cityju je važna da pokaže da još postoje one vrednosti koje je fudbal nosio sa sobom, od samog početka i osnivanja klubova, pa sve do sada, kada fudbalski klubovi postaju internacionalne korporacije, kada su cene ulaznica toliko visoke da sve manje lokalnih navijača može da prisustvuje utkmicama, a u isto vreme se plaćaju bolesno velike sume novca za određene igrače. Zato priča o ovakvom klubu, zajednici i navijačima je bitna, i verujem da sličnih priča ima širom sveta samo ih ne čujemo zbog već pomenutih fudbalskih nakaza koji zamagljuju fudbalski svet svojim ogromnim transferima i jakom marketinškom mašinerijom iza sebe i realitijem zvanim Liga šampiona.
