Hidden Figures [2016]
Velika dela ne čine sami heroji, već ekipa ljudi koja neku ideju pretvara u stvarnost. Svi ćemo se setiti genijalnih vojskovođa, državnika, naučnika, ali ćemo po putu zaboraviti one milione vojnika, pomoćnika, inženjera i tehničara. Naročito ako nam se ne uklapaju u narativ. To ne znači da individualni doprinos svakog pojedinačno, bilo kroz vredan rad i čeličnu volju ili kroz trenutak inspiracije i dovoljno bezobrazluka, nije bitan. Ali ne dolazi sa najvišeg mesta, pa zašto bismo pamtili...
Hidden Figures je priča o tri takve heroine iz senke čija imena nisu punila novinske stupce. One su bile zaposlenice NASA-inog računskog odeljenja (dok je kompjuter, makar ona kutija veličine cele sobe koja radi na bušene kartice, bio egzotika čak i za NASA-u, pa su postojala cela odeljenja uglavnom popunjena ženama za “pešački” račun) koje su se aktivno uključile u “Svemirsku trku”. I to kao žene i crnkinje u mnogo rasističkijem (segregacija je još uvek bila na snazi čak i u NASA-i) i seksističkijem (podela na “muška” i “ženska” zanimanja nije bila upitna) svetu. Jesu li baš one odlučile utakmicu između Amerikanaca i Sovjeta, ne bih se usudio tvrditi, ali zbog filmske čarolije možemo verovati da jesu.
One su matematičarka Katherine G. Johnson (Henson), supervizorka jednog računskog odseka i kasnije programerka Dorothy Vaughan (Spencer) i zaposlenica koja želi postati inženjerka Mary Jackson (Monae). Upoznajemo ih kao trio dobrih prijateljica kojima se auto pokvario na putu za posao. Tako dobijamo i konture njihovih ličnosti: Katherine je mudri optimista, Dorothy je jezičava i realistična, a Mary je onako malo bezobrazna i koketna.
Karijera će ih svaku za sebe pogurati napred. Katherine kao protagonistkinja će proveravati i ispravljati greške u računu na zaprepaštenje svojih nadređenih, nadmenog Stafforda (Parsons) i dobronamernog Harrisona (Costner), pa će postati deo najužeg tima oko lansiranja Johna Glenna (Powel) u orbitu i njegovog spuštanja na Zemlju. Dorothy će se prvo izboriti za svoj status supervizorke, pa će zatim shvatiti kompjutere kao budućnost, naučiti programiranje i obučiti tim svojih cura, kako ih zove, za rad na tim mašinama, sve vreme se boreći sa birokratijom oličenom u Vivian Mitchell (Dunst). Mary će se čak na sudu boriti za svoje pravo da pohađa kurs u belačkoj i uglavnom muškoj školi.
Njihov zajednički neprijatelj je segregacija, ali i nepoverenje okruženja da one kao žene mogu parirati muškarcima. Najefikasnija slika segregacije je Katherine koja nervozno tapka nogom i trči po pola milje po kiši do toaleta i nazad, i ta slika se ponavlja do njenog “act out” vrhunca u kojem objašnjava da je to jedini toalet za obojene, u jedinom računskom odeljenju za obojene. Obojeni, dakle, nisu predviđeni u odeljenjima bliže centru zbivanja, baš kao što žene nisu predviđene na planerskim sastancima pa od prisutnih, uglavnom vojnih lica, dobijaju cenzurirane izveštaje po kojima moraju računati. Neke od njih poverenje ne dobijaju ni kod kuće, od svojih muževa i suseda.