Gojira - Magma (2016)
Glavni razlog propasti fenomena koji se često nespretno naziva srpski RnR, nije turbo folk, i nisu za to krivi sunovrat vrednosti, banalizacija kulture, medijski mrak i ostale mantre kvazi urbane populacije. Iako navedeni fenomeni itekako imaju uticaj na propast navedenog, svakako to nije jedini, nužni, a ni najbitniji razlog. Glavni razlog sunovrata jeste činjenica da, kada je tzv „Srpski RnR“ izašao na tržište, momentalno je crko. U prevodu za one sa jeftinijim ulaznicama, nije imao kupce. A kupce nije imao zato što je dosadan. A dosadan je zato što je nekvalitetan, mlitav, lošeg kvaliteta i precenjen u svakom smislu.
Naravno, mogli su domaći muzičari i muzikanti da prodaju bele bubrege za obične bubrege pre globalizacije i munjevitog razvoja interneta i društvenih mreža, pre svega jer su imali tu ekskluzivu da jedini donose diskove iz Nemačke pa snimaju na kasete, i idu organizovanim prevozom na koncert u Bugarsku. Danas, zaista je teško isporučiti razne bubanj i bas multietničke i ostale „disciplina kičme“ atrakcije kao „umetnost, samo što vi to ne razumete“, kada uz pomoć dva klika mišem možete da poslušate Royal Blood, i uverite se kako se pravi dobra i nepretenciozna muzika uz pomoć bubnja i basa. Muzika, u smislu, ima melodiju i lepo zvuči, ne u smislu „ovo je new wave ali vi to ne razumete“. Naravno, i fanovi i muzičari u ovom našem parčetu geografskog pojma koje neuki nazivaju državom Srbijom imaju isti dramski tekst, „scena je mrtva, država duradi nešto/niko nas ne podržava, nema publike, pojeli nas narodnjaci, Srbija je periferija“, i slične gluposti.
Kakve veze sve ovo ima sa bendom Gojira? Pre svega, Gojira su Francuzi; da parafraziram jednog velikog domaćeg rok kritičara, doprinos Francuske RnR muzici jednak je Hitlerovom doprinosu svetskom miru. Spreman sam da se kladim da je blaženopočivša SFRJ imala bolje bendove u ono vreme (i to od većine država Evrope, sa sve Nemačkom, odmah posle UK). Takođe, Gojira ne samo da dolaze iz Francuske, nego dolaze iz krajnje francuske vukojebine na granici sa Španijom, sredinom inspirativnom za sijestu, surfing i lagan život, nimalo za death metal (jedina paralela, u smislu lokacije, može da se povuče sa metalcore bendom Parkway Drive iz Australije, čiji su članovi surferi iz takođe neke zabiti Bogu iza leđa, i tu čovek samo može da zaključi da različitim ljudima iz različitih kultura i država sunce različito udara u glavu). Prve demo radove objavljuju pod imenom Godzilla, sviraju malo po Francuskoj kao prateći bend raznih nebuloznih death metal bendova koje ne sluša niko normalan, a da nije Skandinavac. Prvi album prolazi jedva zapaženo, uglavnom u okviru iste te zajednice, mahom geostrateški locirane ispod polarnog kruga. Zbog autorskih prava menjaju ime u Gojira (što mu znači isto), i nekih 20 godina i 6 albuma kasnije, Gojira je u vrhu svetske muzičke scene, i na dobrom su putu da postanu mejnstrim bend u rangu Metalike; poseduju svoj studio u Njujorku i rasprodatu turneju do 2018.
Gojira pre svega potvrđuju neformalnu premisu da postoji „to nešto“ kod metal bendova gde jedan burazer svira bubanj, a drugi gitaru (Pantera, Sepultura). Iako se muzika karakteriše kao melodični death metal (?), tekstovi se bave uglavnom ekološkim temama, i ne verujem da ijednom drugom bendu stih „plastic bag in the sea“ uspeva da zvuči onako metalski zajebano. U njihovoj interpretaciji to je u rangu sa urlanjem „war for territory“, što uopšte nije zanemarljivo postignuće. Naravno, nije ni to onakav death metal iz najvećih dubina Norveške, osećao se tu uvek nekakav uticaj Mediterana, bar kroz stil i tekstove, ali opet, oduvek je to bilo sirovo, a opet lepo ispeglano i upakovano. Ne bih da ističem da je Mario Duplantier možda jedan od najboljih metal bubnjara trenutno, a da rođeni brat ima talenat da isporuči rif i glas za pet decibela jače nego ekipa iz Machine Head i Korn zajedno.
Magma je njihov šesti studijski album, i na prvo slušanje, sve i da niste ljubitelj teških rifova koji otkidaju glave, morate da priznate da ovi momci imaju cojones. Do poda. Otvara ga Shooting Star, sasvim pristojna post/rock/progressive kompozicija na tragu benda Tool, ali odmah zatim kreće udaranje maljem u nervni sistem u obliku skladbe Silvera, i ukoliko vam tu glava ne eksplodira od nesvesnog hedbenga, slobodno pritisnite stop i pustite Artan Lili, jer ste ionako verovatno mrtvi. Ako vas ne prođu žmarci kada čujete vokal koji urla „dead bodies falling from the sky...time to open your eyes to this genocide”, uz grmljavinu gitara i bubnja, bez obzira da li ste introvertni tinejdžer, star wars geek ili sredovečni činovnik, ako na ovom mestu u pesmi ne poželite da dižete revoluciju, odselite se odmah na Tajland i počnite život iznova kao koza (courtesy of Edmund Blackadder). Stranded i Low Lands komotno isporučuju istu količinu sirove energije, kao i set kvalitetno odsviranih deonica i vokala, i pre svega istreniranom uhu ne može da promakne činjenica koliko je tu uloženog kvalitetnog produkcijskog rada. Da ponovim, album je itekako bolje produciran od njihovog remek-dela The Way Of All Flesh, ali je i kudikamo komercijalniji i slušljiviji za ljude ne tako sklone teškom zvuku. Takođe, retki su albumi gde su sve pesme u prirodnom skladu, nenametljivo teku jedna u drugu, i ovo jeste album koji se sluša kao celina, ne kao skup singlova. U svakom slučaju, bili metal fan ili ne, epitet koji Magma svakako zaslužuje jeste zabavan. Ovo je pre svega jedan dobar hard rock/metal zabavan album, u najboljem značenju te reči. Gojira nemaju nameru da budu Porcupine Tree, Magma ne pretenduje da bude Aenima, nema tu dubljeg značenja i skrivenih poruka, ali je ovo jedan sasvim zadovoljavajući proizvod. Bolji svakako od svih onih albuma bendova sponzorisanih od pivara, u nas.
Kako zaokružiti priču o albumu (o kome i nisam nešto puno napisao) i sklopiti valjan zaključak? „Quit moaning about fate and change...Stand up on your feet and rise. You’re receiving the gold of a better life...When you change yourself, you change the world“. Slobodan prevod bi bio, na primer, to što živite u Srbiji nije opravdanje za činjenicu da nemate talenta, da ste lenji i da to što vas niko ne razume ne znači da ste avangarda. Ovo sa menjanjem sebe i sveta zvuči kao skinuto sa Ted Talk konferencije, ali, realno, ima li neko bolji plan, sem da se žali na uslove, i pri tom vrti jedne te iste bendove poslednjih 20-30 godina, i sa njima jednu te istu „ekave rokenrol filozofiju“. Ja glasam za prvu opciju. Bolje biti površan nego dosadan.
