The Beatles: Eight Days a Week – The Touring Years
O sastavu The Beatles, maniji koju su ova četvorica liverpoolskih momaka prouzročili i trajnim posledicama na muziku, scenu i kulturu se naveliko pričalo, pisalo i snimalo. The Beatles su takav status odavno zaslužili, samo je upitno koliko se toga novog može reći o njima pedesetak godina kasnije. Uostalom, kome bi se pa i moglo objasniti taj fenomen danas? Stariji verovatno znaju celu priču, a mlađi žive u potpuno drugačijem svetu u kojem je teško zamisliti da ceo svet godinama luduje za jednom muzičkom grupom.
Pa ipak, američki producent i reditelj Ron Howard uspeva da pronađe nekoliko novih uglova, svejedno slažući dokumentarac klasično od intervjua (“talking heads”) i arhivskog materijala, uglavnom koncertnog i turnejskog. Prvi od fokusa su upravo “turnejske godine” kada su The Beatles živeli u pokretu, od koncerata, gužvajući se u hotelskim sobama, pišući nove pesme u kombijima i izbacujući dva albuma godišnje. Taj period posle prvih, liverpoolskih koraka i gotovo slučajnog proboja u Hamburgu značio je težak i uporan rad, ali su četvorica momaka to podnosili zajedno, kao drugari, kao grupa ljudi i sa zezanjem, verovatno ne znajući da ih na sledećoj stepenici čeka još više teškog rada, obožavanja i osporavanja i medijske pažnje.
Drugi aspekt njihove karijere kojim se Howardov dokumentarac bavi je njihov značaj u dva pravca: što se tiče “celebrity” i tinejdžerske kulture čiji su oni, zajedno sa Elvisom, bili pioniri i što se tiče kretanja u društvu koja su se odvijala paralelno i na koja su oni možda i nehotično uticali. Negde između toga stoji njihova muzika kao takva, od ranih, mahom ljubavnih, pesama do kasnijih, kompleksnijih kompozicija. Fakat je da su oni uticali na dalji tok muzike, kao što stoji i činjenica da je to muzika koja se preraste s vremenom. The Beatles su prvi sami sebe prerastali konstantno kroz karijeru, od tinejdžerske senzacije su postali ozbiljni ljudi i muzički stvaraoci.
Ono što ostaje je, njihov odnos do javnosti i do samih sebe. Howard se vrlo malo dotiče uslova u kojima su The Beatles nastali, pominje se menadžerska vizija Briana Epsteina, kao i činjenica da su oni stvarali za određenu publiku, posleratnu baby boom generaciju, i perfektno pogodili njenu žicu svojom tematikom, muzikom, stilom i stavom. Upravo je stav, nestašan i bleskast, ali ne direktno pobunjenički i bezobrazan, razlog zašto ih je tadašnja omladina toliko prihvatila, a starije generacije nisu imale argumente protiv tih novih idola. The Beatles su tako postali prototip kasnije industrijske izmišljotine, “boy banda”, promoteri rock ‘n’ rola, najpouzdaniji proizvod muzičke industrije, čak i inicijalna kapisla za hippie pokret. Bez njih The Rolling Stones ne bi mogli biti tako direktni i drski, ekscentričnost The Doors bi bila sasečena u korenu, hippie pokret bi možda svejedno nastao na krilima Hendrixa, Janis Joplin i “folk revival” autora, ali verovatno ne bi doživeo globalnu eksploziju.
Istini za volju, Howard je ograničen američkom perspektivom ili se namerno na nju fokusira, tako da, na primer, nijednom rečju neće biti spomenut fenomen “swinging sixties”. Opet, uspeva da izabere dovoljno atraktivne sagovornike da pruže što celovitiji pogled na fenomen turnejskih godina velikog sastava iz lične perspektive. Tu su, naravno, preživeli Paul i Ringo, uz vešto inkorporiran arhivski materijal intervjua Johna i Georgea. Tu je Elvis Costello da pruži komentar iz čisto muzičke i fanovske perspektive. Tu je Eddie Izzard sa zanimljivom tezom da su The Beatles zapravo rođeni komičari i zabavljači kojima je improvizacija najjača strana uz prirodnu simpatičnost. Whoopi Goldberg objašnjava koliki su oni fenomen bili nevezano za rasne tenzije i nepisana pravila šta se smatra belačkim, a šta crnačkim, a istoričarka Kitty Oliver ističe važnost njihovog glasnog otpora segregaciji, dok novinar Larry Kane prepričava svoja iskustva sa iscrpljujuće turneje po Americi sa koje je izveštavao.
Svedoci tih zanimljivih vremena su imali svaki svoj doživljaj vezan za ovaj sastav. Howard zna koliko je nemoguće dati celovitu, a opet svežu sliku fenomena zvanog The Beatles. Zato više od drugih koji su se temom “Beatlemanije” bavili pušta da muzika govori sama za sebe, kao što zna da kontra-plan reakcije publike govori još više i glasnije od toga. Tada, recimo, nije bilo monitora na bini, niti je stadionsko ozvučenje bilo prilagođeno koncertima. Oni su se trudili da, progresivno sve umorniji, u tim cirkuskim uslovima daju sve od sebe, a publika bi ih svejedno obožavala i da nisu.
Preuzeto sa Film na dan
