Mafia III [2016]
Oct 27, 2016
Mafia III
2K Czech; 2016.
7.0
Illusion Softwork nas 2002 godine smestio u ulogu Tommy Angela, sitnog kriminalca koji napreduje kroz redove organizovanog kriminala do samog vrha. „Mafia“ je tada donela mnogo novih i zanimljivih novina u svet video igara i verovatno bi se moglo reći da je direktno uticala da „Grand Theft Auto“ serijal naraste do kvalitetnih izdanja kakava su poslednja dva njihova nastavka. Na 12 kvadratnih kilometara koliko je bila površina mogli ste da idete kuda god poželite, uđete ili ukradete svaki auto koji vidite, vozite se javnim prevozom i divite se , za ono vreme odlično dizajniranom gradu Lost Haven, koji je za inspiraciju imao San Francisko i Čikago u tridesetim godinama. Ipak naracija je bila možda i najača strana igre i dozvoljavala vam je da se potpuno uživite u lik koga vodite, u odlično režiranim scenama pritiskali su vaše emotivne tastere i kreirali momente koji u vašem sećanju traju veoma dugo. U tom trenutku ponudili su daleko više od njihove konkurencije u igri „Grand Theft Auto 2“ pa i sledećoj „Grand Theft Auto San Andreas“ koja se uglavnom svodila na isprazno i bezumno nasilje. Tek u poslednja dva nastavka ovog serijala, u njegovom četvrtom i petom delu, primetan je uticaj prvog dela Mafije i za obe ove igre može se reći da su prava remek dela kada su kompjuterske igre u pitanju.
Na žalost, češki studio Illusion Software, sada 2K Czech, nije krenuo u tom pravcu. „Mafia II“ nije bila loša igra ali je bila daleko ispod svog prethodnika, slična situacija je i sa „Mafia 3“.
Poslednji deo ovog serijala vodina nas u Nju Bordo, u 60te. i više nego očigledno je da je ova igra inspirisana Nju Orlansom iz tog perioda. U ulozi ste Lincolna Claya, i igra počinje njegovim povratkom iz rata u Vijetnamu. Ubrzo saznate da je mladi Lincoln imao veoma teško detinjstvo, odrastao u sirotištu, i da se o njemu brinuo lokalni sveštenik i da mu je kao drugi otac bio Sammy Robinson, lokalni vođa afro američke kriminalne organizacije, koji potpada pod stereotip kriminalca/Robina Huda, tj on je svakako kriminalac koji krade od države i bogatih ali se ujedno brine i o ljudima iz svog kraja. Mlađani Lincoln veoma brzo po povratku, zbog osećanja lojalnosti prema svom drugom ocu Sammyju, biva uvučen u spiralu kriminala i nasilja, u svet koji je želeo da napusti po povratku iz rata.
Igajući ovu igru imate utisak da su ovo radila dva tima. Sa jedne strane imate prilično traljav gameplaj. Iako je „Mafia I“ u odrećenim momentima bila brutalno teška, „Mafia III“ je veoma često smešno lagana, doduše ja je igram na srednjem, normalnom nivou težine. Fizika u ovoj igri veoma često nema mnogo smisla, posebno kada svojim vozilom u punoj brzini udarite kamion i bez skoro ikakvog oštećenja po svoj automobil ili sebe podvućete se ispod. Pretrčavanje prometne ulice u prvom delu moglo je biti kobno po Tommy Angela, dok se auto gotovo odbija od Lincolna Claya. Doduše Lincoln jeste ko odvaljen od planine i da su u pitanju ovi današnji plastični automobili pa i pređete preko toga, ali u ovoj igri u pitanju su čelične grdosije američke auto industije iz 60ih. Možda sve ovo nekome deluje kao sitnica, ali upravo pažnja na takve sitnice igru čini realističnom.
Još jedna stvar kojoj su dizajneri ove igre podlegli je stavljanje kvantiteta ispred kvaliteta i kreativnosti. Ovde imamo puno misija, ali večina njih je prilično repetativna. Ovo je nešto od čega pate sve igra poslenjih desetak godina. Pre ili kasnije biće vam sve jedno koga upucavate ili prebijate i jedino što će vam biti bitno je da završite misiju i vidite šta je sledeće, bez nekog dubljeg interesovanja koga ste prebijali i zašto. Većina ovih misija je tu samo da bi produžila vreme igranja između ključnih misija koje umeju da budu prilično zabavne kao recimo ona u napuštenom zabavnom parku ili na otpadu automobila, i to su trenuci u kojima Mafija III ima odsjaj kreativnosti prvog dela. Takođe imate i neke potpuno repetativne misije u kojima vam je cilj da sa jednog mesta pokupite recimo alkohol ili neke druge zakonom nedozvoljene i gadne supstance i prošvercujete ih do lokalnog dilera. Kada jednom odigrate svaku od ovih misija jednostavno neće biti potrebe da igrate ponovo osim ako ne želite da uživate u krajoliku dok se vozite kolima ili čamcem kroz močvaru u posmatrate sa sigurne udaljenosti kako aligatori šište na vas. Inače i sami aligatori su ovde prilično glupa stvorenja pa im je veoma lako pobeći, pa nema ni neke draži da se čačkate sa njima.
E sada, postoji jedan potpuno očaravajući aspekt ove igre i to je izbor muzike i filmovane scene koje vas prate kroz celu igru. Od početka imate utisak da gledate neki dokumentarni film, u scenama vidite, mnogo godina kasnije, ostarele aktere i svedoke krvave osvete Lincolna Claya i njegovog uzdizanja do mesta glave organizovanog kriminala u Nju Bordou. Te scene su odlično režirane kao i scene koje prate život Lincolna Claya i jedna su od glavnih stvari koju ovu igru čini vrednom igranja. Ni jednom, u toku tih scena vam se ne otkriva šta sledi i kakva je sudbina glavnih aktera, ali vam daju taman toliko informacija da se odmah vratite na prebijanje raznoraznih kriminalaca, južnjačkih redneckova i stereotipnih amerikanaca italijanskog porekla, samo da bi videli šta se dalje dešava sa Lincolnom. Na momente se čini da ovih sporednim misija ima previše i da se do onih dobrih stvari teško i sporo dolazi i to je još jedna o nedostataka ove igre. Trebalo bi da se 2K Czech ugledaju na svoje komšije iz poljskog tima CD Project Red, i njihovog apsolutnog remek dela sa Witcher serijalom, jer raznolikost, kompleksnost i dubina priče koju njihovi kvestovi nose je nešto što se veoma retko sreće u svetu video igara.
Verovatno i najbolji deo igre čini izbor muzike koji je fantastičan, i to od samog uvodnog ekrana gde nas dočeka Bob Dylanova „All Along the Watchtower“ i Jimmy Hendrixovoj verziji. Meni lično najbolji deo igra je vožnja (upravljanje motornim vozilima i čamcima je daleko bolje u ovoj igri nego u prethodnim), kroz razne oblasti Nju Bordoa, od francuske četvrti do močvarnih oblasti karakterističnim za Lujzijanu, sa uključenom jednom od tri radio stanice, sa kojih se, pored tada aktuelnih vesti iz sveta, čuju najveći hitovi tog prerioda, od već pomenutog Hendrixa, pa Johnny Casha, Otisa Redinga, Ramonesa, Arethe Franklin, The Rolling Stonesa i mnogih drugih u preko 100 pesama. Scena izdaje Licolna Claya koja počninje uvodnim taktovima pesma „Paint it Black“, The Rolling Stonesa gotovo da vas tera da se naježite i jedan je od najboljih trenutaka ove igre.
Na kraju, verovatno su igrači očekivali mnogo više od ove igre, a posebno od tima koji stoji iza legendarnih igrara kakve su „Hidden and Dangerous“ ( jedna od najboljih igara sa temom drugog svetskog rata) ili fantastične „Vietcong“, ali na kraju dobili smo jednu osrednju igru koja ipak ima dovoljno dobrih momenata da vam izazove želju da je igrate i eventualno otpratite priču do kraja. Problem je što ti momenti uglavnom ne dolaze od samog gejmplaja već od elemenata koji su tu da bi samo upotpunili igru a ne da budu i ključni adut i najbolje što igra ima da ponudi.
