GistroFM: Way to Blue
Pre neki dan sam u vestima video jednu prelepu morsku peščanu plažu. Svuda oko nje je bilo gusto, zeleno drveće, a ispred plavo more kome se ne vidi kraj. Umesto turista, na plaži su bila parkirana dva zelena, vojna kamiona iz kojih su ispaljivane rakete dalekog dometa. U istim vestima sam video isti takav vojni kamion skriven u gustoj šumi, između nekog ljubičastog i žutog cveća, iz koga su takođe ispaljivane rakete.
Kada gledate Zemlju iz svemira vidite jednu divnu plavičastu loptu, a kako se približavate uočite spektar boja – plavoj se prvo priključi bela, pa zelena, pa žuta i braon. Ta lepota ne prestaje sve dok se ne spustite sasvim dole. Tada vidite neke nesrećnike koji se tuku, ubijaju, raznose i kolju zbog para, teritorije, religije, nafte ili šta već kom idiotu padne na pamet. Zato sam siguran da čovek ne zaslužuje tu lepotu koja mu je data rođenjem na ovom mestu. On je kvari sve vreme, a to radi i upravo sada dok čitate ove redove. Zato razumem svaki zemljotres, vulkan, svaku poplavu, tornado, ciklon ili klizište. Zamislite prelepog divljeg konja kako ga neki lihvar sa zlatnim zubom osedlava i pokušava da ga jaše. Naravno da će se konj praćakati dok ne zbaci jahača sa svojih leđa. Isto to radi i Zemlja. Nažalost, siguran sam da planeta neće uspeti da se otarasi svih zlotvora, a i da će zaginuti neki nevini. Ali to je cena koja mora da se plati. Zemlja se praćakati mora i što se mene tiče, neka se praćaka što više.
Da bi čovek ostao iole zdrave pameti u svom tom ludilu, najbolje je da uroni u ono što voli. Tako sam prošle nedelje mnogo slušao muziku Nika Drejka, potaknut činjenicom da je u ponedeljak bilo pola veka od njegove smrti. Jedna od Nikovih omiljenih pesama mi je Way to Blue. Sve te prirodne lepote oličene u velikim vodama, povetarcu i gustim zelenim šumama, provejavaju kroz te setne stihove. Ta pesma me uvek odvede na neko usamljeno, ali ogromno, plavo mesto, tamo gde tišina ima melodiju i gde nema nikog od onih smarača što osedlavaju mustange. Zato se današnji Gistro FM zove baš tako i zato je na omotu baš ova, plavičasta slika.
Koliko god da me nervirala njegova pretencioznost i šminkeraj, ne mogu da ostanem ravnodušan na džinovski talenat kog ima Džoš Tilman, poznatiji kao Father John Misty. Njegov novi album je minijaturno remek-delo. Zvuči kao stondirani Frenk Sinatra i idealan je za zimske noći. Već desetak dana prvu kafu pijem baš uz muziku sa ove ploče.
Iako ima 63 godine, Kim Dil (nekad bila u Pixies, potom u The Breeders) je tek pre desetak dana objavila prvi album pod svojim imenom. Pesme na njemu se međusobno jako razlikuju, ali uprkos tome zajedno čine savršenu celinu. Ovde ima više dobrih pesama nego na sva 4 povratnička Pixies albuma zajedno. Bez sumnje ovo je nešto najlepše što je Kim snimila u celoj karijeri.
Danas slušamo i odličan četvrti album Majkla Kivanuke – na njemu nema ničeg spektakularno novog i revolucionarnog, ali ta njegova zimska melanholija ga čini više nego adekvatnim za ovo vreme kada se sve svuda raspada po šavovima. Kad smo kod soula, u ovonedeljnoj emisiji ćete moći da čujete i potresnu obradu REM klasika Everybody Hurts u izvođenju besmrtnog Ala Grina.
Slušamo još nove pesme za The Delines, The Weather Station, Kralja Čačka i Nine Bajsić, idit Frost, Kolina Valona, a po ovoj emisiji se vrzmaju još Brus Springstin, Mark Ajcel, Kertis Mejfild, The Lemonheads, Libertybell i mnogi drugi.
