Ne dozvolite da vas stid nadživi – Stogodošnjica smrti Franca Kafke
Proces, Franc Kafka, Prosveta, Beograd, 1962.
prevod: Vida Pečnik
Stota godišnjica smrti jednog od najznačajnijih pisaca u istoriji književnosti biće obeležena u našoj zemji sedmodnevnim festivalom nazvanim K. Kafka. Festival će se održati od 11. do 18. maja na različitim lokacijama u Beogradu. Festival okuplja umetnike iz Srbije, Austrije i Češke. Tokom celog trajanja festivala, posetioci će imati priliku da uživaju u dve zanimljive izložbe. Jedna od njih je strip izložba pod nazivom Komplett Kafka, strip izložba crteža Nikole Malera u galeriji Menjačnica Gete instituta. Druga izložba, nazvana Franc Kafka – čovek svog i našeg vremena, predstavlja kolekciju radova nastalih u saradnji pisca Radela Malija i ilustratorke Renate Fučikove, a biće izložena u Narodnoj biblioteci Srbije. Festival K. Kafka zajednički organizuju Kulturni centar Beograda, Goethe-Institut u Beogradu, Austrijski kulturni forum u Beogradu, Češki centar Beograd i EUNIC Srbija – Nacionalni instituti za kulturu Evropske unije u Srbiji. Takođe, književni magazin Book Hub se pridružuje proslavi ovog jubileja, ističući ogroman uticaj ovog pisca na svetsku književnost, posebno njegovo remek-delo roman Proces, koji je ostavio dubok trag u književnosti dvadesetog veka i veoma uticao na književno kritiku danas.
K. kao Kafka
Kada nešto kažem, to smesta gubi važnost, a kada to zapišem, takođe je gubi, ali ponekad stiče novu! (Tagebücher 1910 – 1923)
Ovo su reči Franca Kafke, pisca koji je tokom celog životnog veka mislio na smrt. Razumljivo je da je bio upravo takav, stvarajući u kontesktu vremena nadolazećeg Drugog svetskog rata. U mislima svoju smrt doživljavao je nasilno, na desetine pažljivo razrađenih načina. Najbizarnije opise smrti i dominanatnog tanatosa nalazimo u njegovim dnevnicima. Biti uvučen kroz prozor u prizemlju kuće, užetom vezanim oko vrata, a onda biti podignut, krvav i osakaćen, kao da to čini neko ko ne obraća pažnju, kome nije stalo, kroz tavanice, nameštaj, zidove i potkrovlje, sve dok poslednji otkinuti komadići mog tela ne otpadnu sa prazne omče, i kroz slomljene crepove ostanu da trunu na krovu. (Tagebücher 1910 – 1923). Sav užas njegovih misli dočaravao je u njegovim delima gotovo sa uživanjem. Osobeni pogled na svet dočaravao je iz živog nesvesnog. Nijedan autor dvadesetog veka (i verovatno niko nakon Šekspira) nije toliko tumačen i procenjivan. Književna kritika je išla u smislu definisanja autora kao pisca apsurda, dok je njegov najveći prijatelj Maks Brod Kafku okarakterisao kao čoveka koji traga ka nedostižnom apsolutu, ka Bogu. Termin koji se često koristi u književnoj kritici je kafkijansko koje bi danas u novoistorijskog prizmi tumačenja moglo da znači nemogućnost dospevanja do viših ciljeva (zakona, vlasti, države, savršenog uma, boga, vanzemaljskog…)
Kafka je rođen 1883. godine u Pragu. Odrastao je u jednom od najvećih i najstarijih getoa u Evropi. U toj gusto naseljenoj oblasti bilo je šest sinagoga, a naspram impresivnih baroknih zgrada nalazile su se sirotinjeske četvrti pune pacova. Iako poreklom Jevrejin, Kafka nije bio religiozan. Međutim, nije mogao da izbegne trag svog porekla koji je prožet kroz celokupno njegovo dela. Krajem devetnaestog veka nijedan dečak koji je rastao u Pragu nije mogao zaboravati fanatičnu mržnju prema Jevrejima. U tim okolnostima, Kafka je morao da se odrekne svog jevrejskog porekla. Ma koliko se povlačio u sebe i potiskivao svoje nasleđe, nemoguće je bilo distanciranje od kolektivne sudbine.
Šta ja imam zajedničkog sa Jevrejima? Jedva imam ičeg zajedničkog sa sobom (…) Ponekad bih voleo da natrpam sve Jevreje (uključujući i sebe) u korpu za veš, a onda da je otvorim da vidim da li su se svi ugušili. (Tagebücher 1910 – 1923)
Autoritarni otac, Milena, Dora i još ponešto
Svog čitavog života Kafka je živeo sa roditeljima. Njegov otac Hermen je svog sina doživljavao kao veliku grešku prirode, ništariju i razočaranje. Nikada nije oklevao da mu to stavi do znanja. Oca je zamišljao poput džina opruženog preko mape celog sveta, a sebe kao sposobnog da preživi samo u onim delovima sveta koje nisu prekrivene očevim autoritarnim telom. Njegov život i stvaralaštvo su se nalazili pod strahovitim neurotičnim pritiskom. Za oca Kafka je bio nevidljiv, dok je za samog autora sve imalo sadističku i neprovidnu logiku. Sve to dovelo je do dominatnog motiva u njegovim delima, do osećaja strahopoštvanja pred nadmoćnom i nevidljivom silom koja je stvorila roman Proces. Herman Kafka (otac) je za Kafku postao respekt personen i on se poštovao bez ikakvog protivljenja i preispitivanja njegovih postupaka. Taj strah se u autoru okreće u samoponižavanje i psihosomatske bolesti.
Nedostatak samopuzdanja ogledao se i u pitanju njegove telesnosti. Imao je veze sa četiri žene. Od toga sa tri od njih isključivo platonski, preko pisanja pisama. Seks je bolest nagona (…) koitus je kazna za sreću koju donosi zajedništvo (Tagebücher 1910 – 1923) Najviše emocija uneo je u vezu sa Milenom Jasenskom, koja je bila njegov prevodilac na češki jezik. Prva je žena koja je uspela da ga učini svesnim njegove muške žudnje. Otkad te volim, volim ceo svet, što uključuje tvoje levo rame – ne – prvo ono desno (budi tako dobra i svuci bluzu) (…) i tvoje lice iznad mene u šumi dok se odmaram na tvojim skoro golim grudima.
Kafka se odrekao Jevrejstva, ali želeo je da svoj život završi u Izraelu – obećanoj zemlji. Ona je za njega ostala samo san. U poslednjim mesecima života pronašao je čudan mir, pronašao je i ženu sa kojom može živeti. Bila je to Dora Diamant, Jevrejka hrišćanske pravoslavne vere. U braku je obnovio interesovanje za judaizam i počeo je detaljno da proučava Talmud. Maštao je da sa Dorom ode u Tel Aviv, gde bi zajednički otvorili jevrejski restoran u kome bi ona kuvala, a on bio konobar. Tuberkuloza ga je 1922. godine primorala da se penzioniše. U to vreme sa Dorom je živeo u Berlinu. Tvrdio je da je Berlin zaslužan za to da je konačno pobegao od svojih demona koji su ga prisiljavali da piše. Kada je konačno bio oslobođen svih svojih strahova, u aprilu 1924. godine prebačen je u sanatorijum blizu Beča, gde je umro početkom juna u eri nadolazaćeg fašizma i nezamislivih katastrofa koje su se spremale da progutaju Evropu.
Na samrti je poželeo da sve njegove knjige, crteži, beleške i spisi budu spaljeni, zato što je tvrdio da je otkrio čovečanstvu ono što ne sme znati. Maks Brod, njegov prijatelj, je zaslužan što danas čitamo njegova dela. Tri dana posle njegove smrti Milena Jesenska je rekla sledeće: To je bio čovek koji je bio osuđen da gleda na svet sa toliko zaslepljujućom jasnoćom da mu je to bilo nepodnošljivo i odvelo ga je u smrt.
Nastajanje Procesa – privatna i javna sfera postojanja
Najvažniji datumi u životu Franca Kafke su veidba sa Felisom Bauer i raskid veridbe sa njom. Ovi datumi ostavili su traga na literarno stvaralaštvo autora. Vratio sam se iz Berlina. Bio vezan kao neki zločinac. Da su me sa pravim okovima posadili u neki kutak i preda me postavili žandarme, pa samo na taj način dopustili da posmatram, ne bi bilo gore (Tagebücher 1910 – 1923). Kafka veridbu poistovećuje sa gubitkom slobode. Oseća da je zarobljen na ovoj zemlji, njemu je tesno, pohode ga tuga, slabost, bolesti, bolesna uobraženja svojestvena zarobljenicima. Nikakva ga uteha ne može uništiti baš zato što je sama uteha, nežna uteha od koje boli glava nasuprot gruboj činjenici zarobljenosti. Ali ako ga zapitate šta on zapravo hoće, ne može vam odgovoriti jer nema – a to jedan od najvećih dokaza – nikakvu predstavu o slobodi. (Tagebücher 1910 – 1923)
Kada je otpočeo stvaralački proces, Kafka je u njega uneo pored trenutnog iskustva i aktuelnih problema, sav svoj duhovni i misaoni potencijal. Tako je stvoren roman višeslojne strukture, veoma jednostavnog izraza i načina pripovedanja. Jozef K. pokušava da se oslobodi odgovornosti pred tajanstvenom institucijom koja započinje proces protiv njega iako on nije načinio nikakav prsetup. Na taj način Kafka slika mehanizme jednog imaginarnog društvenog poretka totalitarnog tipa. To nije verna kopija nijednog totalitarnog sistema, ali pogađa suštinu svakog totalitarizma. Totalitarni sistem slika kao jedan monstruozni socijalni organizam u čijim hijerarhijskim odnosima i pokrenutom progonu, čiji su nosioci kao i mesta sudbinskog odlučivanja nedokučivi, propada svaki pojedinac protiv koga se taj mehanizam pokrene. Znači da sadržajni, tematski i fabularni raspon romana obuhvata i spaja intimnu priču samog pisca sa njegovom objektivnom projekcijom tlačiteljskih društvenih odnosa, čiji je simbolični nosilac sudska birokratija (sud).
Spajanju intimne Kafkine i objektivno-društvene sfere u romanu doprineo je još jedan činilac: već u uvodu pomenuti kompleks prema ocu, koji značajno sudeluje u motivisanju romana Proces. To nije nimalo slučajno: strah od oca, od njegovog mišljenja, od njegovog stava, težnji da se otac pridobije i da se izbori za njegov blagoslov, kao i neopravdana Kafkina patnja zbog toga što otac gleda na njegov brak kao na izdaju protiv njega – oca. Sve se to u romanu pretočilo u sliku jedne društvene sile, u jednu socijalnu neminovnost, u neprobojan sistem birokratskih odnosa koji se nemilosrdno stvaraju nad Jozefom K. Nemoć Jozefa K. prema sudskoj birokratiji mogla bi da odslikava Kafkino lično iskustvo: njegovu sopstvenu nemoć i bespomoćnost prema ocu.
Međutim, mnoge druge scene i događaji razvijeni su totalno nezavisno od Kafkinog privatnog života. Pomenuti okvir romana, koji je nastao pod pritiskom Kafkinih ličnih doživljaja bio je samo hapšenje i egzekucija, početak i kraj. Ipak taj okvir može da bude i rezultat slobodne igre duha, mašte, humora, parodije i problema saznanja.
U Kafkinom opisu mehanizma i načina dejstvovanja totalitarnog sistema ima (od samog početka) nečeg prizemnog, podzemnog, prljavog, zagušljivog, banalnog i privatnog. Počev od načina kako se familijarizuju i kakav bedan profil ličnosti pokazuju stražari koji su upali u Jozefom stan, pa sve do polulegalnog, poluprivatnog karaktera čitave te strukture koja se bavi sudskim postupkom. Sve se odvija u nekim kućama koje nisu službene zgrade. U njima se, pored zvaničnih sporova, obavljaju i drugi poslovi kojima nije mesto pored zvaničnih procesa. Privatno treba shvatiti kao simbol za nekontrolisano, za nemogućnost totalitarizma da odredi legalne i normativne granice prinude, to jest da razgraniči šta je u procesu prinude objektivna volja i interes sistema a šta privatna zloupotreba ili volja pojedinačnog interesa. Tako se na jednostavan način prikazuje moralna i duhovna podloga na kome se gradi totalitarizam. Naročito se naglašava lukavstvo i skrivenost. Sve je smešteno u privatne budžake i smetlišta društvenog i privatnog morala i nema hrabrosti ali ni potrebe da se legalizuje i pomoli pravo lice. To pokazuje visoki stepen moralne i ljudske degradacije i rasula, trenutak kada javna stvar toliko nisko pada da je svako pravovilo izgubilo svoju legalnu snagu.
Prepuštanje slučaju ili pružanje otpora
Da li je Jozef K. bio potpuno bespomoćan pred skrivenim licem sudske mašinerije? – je pitanje koje ćemo neminovno postaviti kroz današnju novoistorijsku prizmu. Skloništa su bezbrojna, spasenje je samo jedno, ali mogućnosti spasenja toliko su mnogobrojna kao i skloništa (Tagebücher 1910 – 1923). Ceo fabularni tok sa tragičnim krajem ilustruje čitaocima šta se mora desiti sa pojedincem koji je odlučio da se povinuje i prepusti slučaju. Jozef K. se opredelio za prepuštaje slučaju i neminovnu saradnju sa organima vlasti.
K. zastade jedan časak. Ako bi otvorio vrata iduće sobe ili čak i vrata od predsoblja, možda se ona dvojica ne bi osudili da ga u tome spreče, možda bi bilo najjednostavnije rešenje čitave ove stvari da tera do kraja. Ali možda bi ga ipak uhvatili, a kada bi ga jednom savladali, izgubio bi svaku nadmoćnost koju je prema njima u izvesnom smislu ipak sačuvao. Stoga se umesto takvog rešenja opredelio za sigurnost kakvu je morao doneti sa sobom prirodan tok stvari. Otišao je u svoju sobu a da on ni stražari nisu izustili više ni reči.
Racionalni razlozi za K-ovo povinovanje, odnosno prepuštanje slučaju postoje. Naime, svi ti razlozi dolaze iz njegovog svesnog bića. Svesno i nesvesno u opoziciji jedno drugome mogu stvoriti problem u ljudskoj psihologiji. Dakle, nije dovoljno da se oslonimo samo na Jozefov racionalno-svesni tok misli. Mora se najpre predstaviti društvena situacija pred hapšenje, jer svest o tome sudeluje preko nesvesnih mehanizama u obliku njegovog stava. To je u psihologiji problem nazvan problem kutija koji lako možemo primeniti i na stanje srpskog društva u postjugoslovenskom periodu. Problem kutija je eksperiment koji se izvodi u manje zatvorenom prostoru, često u obliku kaveza, u koje se smeštaju životinje radi procesa učenja i rešavanja problema. Da bi životinja izašla iz kutije i dobila neku nagradu, mora da otvori vratanca, a ona se mogu otvoriti jednostavnim ili složenim izvođenjem nekoliko operacija. Tek pošto životinja reši problem može da dobije nagradu.
Jozef K. je pred hapšenje ugledna ličnost. On je prokurista banke. U prijateljstvu je sa direktorom banke i sa državnim tužiocem. Sa svega trideset godina, Jozef K. je napravio uspešnu karijeru. Nema nikavih ličnih problema i nedoumica. On je stekao određene životne navike, nije sputan i frustriran u odnosu na život. Uživa u svemu što mu život pruža, spokojno, zadovoljno, bezbrižno, bez napetosti. Na svesnom planu taj čovek je ispunjen i pun samopouzdanja. Odjednom on postaje žrtva nečijeg prepada. Ništa više nije u stanju da ga zaštiti (ni mesto u banci, ni društvene veze, ni društveni ugled, ni ustaljene navike, ni postojeći kriterijumi, ni uobičajeni iskustvom građeni način razmišljanja) i sačuva mu status slobodnog čoveka. Potpuno je bespomoćan.
To osećanje nemoći mora da utiče i na njegove odluke prilikom vođenja procesa. Jozef K. ne poseduje više ništa čime bi mogao pobediti problem u sebi koji mu daje saznanje o ništavnosti ili bar potpuno nesigurnim temeljima na kojima je sagradio svoj život. Na kraju saznajemo da je pristajanje na kolotečinu stvari najveća logička greška u njegovom razmišljanju i prosuđivanju. Taj put sigurnosti je naime najnesigurniji način koji se može izabrati.
Uzmi crvenu pilulu
Pokazaće se da je njegova predstava o prirodnom toku stvari najveća zabluda u koji ljudski razum može zapasti. Uporedimo to sa pop kuturom. Za to će mi poslužiti jedan od najzančajnih filmova sa kraja dvadestog veka, film sestara Vačovski (tada braće) – Matriks iz 1999. godine. Ovo će nam ukazati kako univerzalnost Kafkinog teksta možemo direktno transponovati kroz novoistorijsku prizmu u pop kulturu i savremeni kontekst. Znam zašto si ovde Neo. Znam zašto jedva spavaš. Znaš li ti zašto? Zato što si sam i iz noći u noć sediš za svojim kompjuterom i tražiš. I ja sam nekada tražila. Kada sam našla, to mi je odgovorilo da ga je našla moja želja za odgovorom. Pitanje nas vodi Neo. Ono koje te je ovde dovelo. Znaš li koje je to pitanje? Šta je to Matriks? Odgovor je negde tamo (navodi iz scenarija filma Matriks).
Ovo možemo nazvati filozofijom apsurda, prema kojoj su sve stvari sasvim suprotne od onoga kako nam izgledaju. Naime, ovaj aspekt tumačanje ukazuje nam da u stvarnosti deluje pogrešan sistem oseta – čulnosti. Ljudi dobijaju pogrešne informacije o stvarima bitnim za njihove odluke od presudnog životnog značaja. Živimo u eri šuma sa društvenih mreža i zloupotreba televizijskih i internet signala. Matriks je svuda oko nas. I sada je ovde u sobi. Vidiš ga kad uključiš televizor ili pogledaš kroz prozor. Možeš da ga osetiš osetiš kad ideš na posao ili u crkvu. Matriks je mreža navučena preko ljudskih očiju i njena svrha je da sakrije istinu da smo robovi rođeni u zatvoru koji ne možemo da omirišemo ili dotaknemo. To je zatvor za naš um. Ne mogu ti tačno reći šta je Matriks. Moraš sam to da uvidiš i shvatiš (navodi iz scenarija filma Matriks).
Ovde će se taj prirodni tok stvari pokazati kao nešto najneprirodnije i najizvitopirenije što se može zamisliti. Sistem stvarnosti u Procesu, kao i u Matriksu, postavljen je drugačije od našeg očekivanja zasnovanog na iskustvu i na logičnom zaključivanju. Otkrića do kojih dolazi Jozef K. u Procesu (i Neo u Matriksu), su o sudskom sistemu i tajnoj birokratskoj instituciji moćne strahovlade. To predstavlja niz saznajnih udara koji postepeno zbunjuju, ošamućuju i, na kraju, u razgovoru sa sveštenikom u katedrali, kad Jozef K. uvidi pravu istinu kao sistem laži, nasuprot njegovoj jednostavnoj predstavi o strukturi poretka istine, dovode ga do očajanja i sloma.
Dakle, glavni problem je uvek u tom razmimoilaženju pretpostavljenog ponašanja i doživljenog iskustva. Stvarnost uvek negira subjektivno iskustvo. Kao da ga on sam nije stekao nego izvukao od nekog drugog, iz neke druge stvarnosti, a ne iz one u koju veruje. Jesi li ikada sanjao san a pritom bio uveren da je taj san realnost? Šta ako iz tog sna ne možeš da se probudiš? Kako ćeš razlikovati san od stvarnosti? Šta je stvarnost? Kako definišeš stvarnost? Ako govoriš o onome što možeš da osetiš, omirišeš ili vidiš, varaš se. Ta stvarnost su samo elektronski impulsi koje je tvoj mozak obradio. (navodi iz scenarija filma Matriks).
Izgleda da čovek primenjuje onaj sistem ponašanja koji važi samo za tu stvarnost u kojoj je nastao kao sinteza iskustva. To se upravo dešava Jozefu K. Interesantno je razmišljanje šta bi se njemu desilo kada bi postupio u skladu sa varijantom otpora. U Procesu ostaje samo uverenje da je taj put moguć. Da li dovodi do spasenja ne može se znati jer Jozef K. ne bira buntovničku prirodu.
Činilo mu se, a da sam nije tačno znao zašto, da je u jutrašnjim događajima u celom stanu gospođe Grubah nastao veliki nered i da je baš on potreban da sve dovede u red. A kad se jednom sve dovede u red, biće zbrisani svaki trag o onim događajima i sve će opet poći starim tokom.
Jozef K. želi da život nastavi jednostavno – onde gde je prekinut. On ne želi da dubinski zađe u tumačenje procesa i uđe u drugu dimenziju, već se grčevito drži za površnost rutine i svakodnevne kolotečine. Zbog toga će na kraju poropasti.
Naša vlast koliko je ja poznajem (…) ne traži krivicu među stanovništvom nego je, kako zakon kaže, krivica privlači i ona mora tamo da pošalje nas stražare.
Sa ovog stanovišta K-ova greška bila je u tome što je za jedan iracionalni postupak (hapšenje) neprekidno tražio racionalan odgovor (razgovor sa stražarima i njegova vlastita nedoumica). K. ne zna iracionalno dejstvo procesa iako mu je jasna njegova prednost. Njegova unutrašnja slabost ogleda se baš u tome što je vrlo brzo, u toku hapšenja, pokleknuo i sveo svoje ponašanje na racionalno-rutinski sistem ponašanja.
Prvo saslušanje
U toku prvog saslušanja Jozef K. dolazi do trenutnog i potpunog preobražaja svoje ličnosti. On se nadmoćno poigrava sa islednim sudijom, izlaže se ubitačnom podsmehu i poniženju, i to na tako uspešan način da sudija ostaje nem u potpunoj bespomoćnosti. K. se tada transformiše u jednu dotle nepoznatu ličnost, potpuno razbijajući svoju rutinsku masku. On izlazi iz svoje sitničarske i anonimne činovničke ljušture pokazujući snagu volje, duhovitost i intelektalnu nadmoć. Postaje altruistički borac za prava i dostojanstvo svih koje je sudska birokratija ponizila i lišila slobode. Ono što se meni desilo (…) to je samo pojedinačan slučaj a on kao takav nije toliko ni važan pošto ga ja ne primam suviše ka srcu. No on je ogledalo postupka koji se protiv mene i mnogih primenjuje. Za njih se ja ovde zalažem a ne za sebe (…) ono što ja želim to je da javno pretresemo jedno zlo. Za vreme njegovog izlaganja isledni sudija se gotovo i ne primećuje. Očito da je K-ov postupak toliko odudarao od rutinskog i uobičajenog ponašanja uhapšenika za vreme javog isleđivanja da je K-ovo držanje na sudiju delovalo kao šok, kao iracionalno iznenađenje za koje on niti iko u dvorani ko je zastupao interese sudske hijararhije nije umeo (trenutno?) da nađe adekvatan odgovor.
K. iznosi optužbe protiv mračne sudske organizacije koja radi o glavi nevinim ljudima, zato što je mogao da gomili njenih plaćenika dobaci u lice strašne reči proširujući svoju optužnicu. Ta svi ste vi činovnici kao što vidim, vi ste ona korumpirana banda protiv koje sam govorio. Njegove reči i njegovo napuštanje dvorane posle završnog izlaganja bile su propraćene opštom tišinom potpune zapanjenosti. To i objašnjava K-ovu repliku sudiji na kraju, u kojoj gnev, bunt i zanos dobijaju logični finale poslovične ubojitosti i duhovitosti. Kad mu isledni sudija skrene pažnju da nije iskoristio prednost koju uhapšenom pruža saslušanje, K. se nasmeje i sa vrata dovikne: Vi hulje jedne (…) poklanjam vam sva saslušanja.
Na prvom saslušanju Jozef K. se afirmisao kao neko ko ne želi da govori o svom slučaju i kome je njegov povod da govori o opštem zlu samo utoliko vredan pomena ukoliko može da služi kao tipičan primer za postupak vlasti i prema drugim nevinim građanima. Naime, on negira svoj egoistički interes i sav se posvećuje interesu drugih. Javlja se u ulozi altruiste.
Negacija altruističke prirode
Posle prvog saslušanja u razgovoru sa ženom sudskog poslužitelja K. negira svoju stečenu altruističku prirodu i pokazuje se čitaocima kao okoreli sebičnjak. K. je imao jedan svetli trenutak uspona i stvaralačkog rascvetavanja ali posle toga postaje pragmatičar koji se ne libi da to otvoreno kaže. Vi biste svakako hteli da ovde štošta ispravite?, upita žena polako i oprezno, kao da kaže nešto opasno i za nju i za K-a. Zaključila sam to već iz vašeg govora, koji se meni lično mnogo svideo (…) ovde je tako odvratno, reče ona poćutavši malo i uhvaati K-a za ruku. Mislite li da će vam uspeti da nešto popravite? K. se smešio okrećući malo svoju ruku u njenim mekanim rukama. U stvari, reče on – ja nisam pozvan da ovde nešto popravljam, kako vi volite, i ako to, na primer kažete islednom sudiji, ismejaće vas i kazniti. U stvari ja se po slobodnoj volji ne bih mešao u ove stvari i potreba da se ovo sudstvo poboljša ne bi nikad remetilo san. Ali time što sam tobože uhapšen – ja sam naime uhapšen – primoran sam da se ovde upletem i to zbog sebe samog. Ali pri tome mogu na koj način i vama da koristim, ja ću to, naravno, vrlo rado učiniti. Ne sam iz neke ljubavi prema bližnjima, već zato što i vi meni možete pomoći. Ispostavlja se da K. još uvek ne uzima ozbiljno proces, pa mu se čak i podsmeva. K. prihvata izazov činovničke gospode i njihove pokušaje da ga nateraju na podmićivanje, iako se time izlaže izvesnim neprijatnostima, on ih ipak prihvata znajući da svako od njih predstavlja poniženje za njega. Moguće je dabome, da će se proces u nadi na neki veći mito prividno nastaviti, potpuno uzaludno kao što već danas mogu da kažem, jer ja nikoga neću da podmićujem. Ali učinićete mi uslugu ako saopštite islednom sudiji ili nekome ko voli da širi važne vesti da me nikad i nikakvim marifetlucima kojima ta gospoda obiluju, neće navesti na podmićivanje.
Kada je K. posumljao u iskrenost ženinih usluga kod suda K. ovako razmišlja: Sumnju koja mu se časak javila da ga žena lovi za interese suda odbacio je bez muke. Kako da ga ulovi? Zar nije uvek bio tako slobodan čovek da može da razbije čitav sud, bar ukoliko se njega, K-a tiče? K. sebe smatra slobodnim čovekom, ali stvar je u tome što on ne može dugo da izdrži u statusu slobodnog čoveka. Za njega sloboda ličnosti predstavlja vrhunski kriterijum, čak i u njegovim ljubavnim avanturama. Kad žena sudskog poslužitelja prizna da ne želi da bude slobodna, jer bi sloboda, s obzirom na njenu zavisnost od suda, značila njenu propast, K. je prezrivo odbacuje. U tom potezu progovara autentičan Kafkin stav – prezrenje prema kukavnim i bednim stvorenjima koje se odriču svoje slobode i prihvataju da budu običan predmet u rukama nasilnika. Ništa ne pomaže, isledni sudija je poslao mene, ne smem da odem sa vama, ovo malo čudovište – ona rukom pređe preko studentovog lica – ovo malo čudovište ne pušta me. A vi ne želite da budete slobodni – viknu K. i stavi ruku na rame koji hapnu za njom zubima. Ne! – viknu žena braneći se od K. obema rukama – Ne, to nikako, šta vam pada na um! To bi značilo moju propast. Ta pustite ga, molim vas, pustite ga. On samo izvršuje zapovesti islednog sudije i nosi me k njemu. Onda neka ide, vas ne želim više ni da vidim – reče K. ljut od razočaranja i munu studenta u leđa tako da se on zatetura.
Prizor strahopoštovanja pred sudom i spremnost na krajnju ponižavajuću servilnost izazivaju u K-u otpor, gađenje i osećanje potištenosti. Njegovo osećanje dostojanstva ostaće sačuvano do kraja, pa čak neće biti uzdrmano ni njegovom promenom odnosa i shvatanja procesa i suda. Ali, K-u se događa u daljem razvoju radnje još jedan preobražaj. Iz njegove glave i iz njegovih ustiju iščeznuće buntovništvo i uvredljive izjave o sudu, počevši od incidenta sa studentom zbog žene sudskog poslužitelja. Dali to radnje imaće samo jednu svrhu: da slomi njegovu snagu i da ga privoli da pristane na proces i povinuje se pravilima koja važe za sve ostale.
Bez obzira na to kakve sve prizore skrušenosti, samoponižavanja i neljudski izobličenog ponašanja K. nailazi u toku skupljanja svojih iskustava i odvijanja procesa saznanja, on nikada neće pasti ispod nivoa ljudskog dostojanstva, ali će zato neprijatnim utiscima iz suda (ponižavanje i uplašenost ljudi iz procesa) podleći i psihički i fizički. Utisci iz suda izazivaće u njemu jako osećanje potištenosti, da će mu u jednom trenutku pozliti. Iako se na izlazu iz sudnice smesta oporavio i povratio duhovnu snagu, posledice ovih iskustava i saznanja neće ostati bez produženih nesvesnih dejstva.
Prizori batinjanja i ljudska svest
Prizor batinjanja u Jozefu K. nanovo budi humane reakcije, tako da ponovo nailazimo na preobražaj i nalazimo glavnog junaka koga prizor nepravične kazne gane i nanovo izaziva ozlojeđenost. Humana i moralna svojstva koja u ovom slučaju pokazuje pokazuje K, približavaju ga pojmu milosrđa. Iako su ga ona dva stražara hapsila i maltretirala, on im sve oprašta i bori se da ih spase kazne čim sazna da su osuđeni na batinjanje zbog njegove izjave koju je dao sudu. On saznaje sa su stražari bedno plaćani za svoj posao i da ih oskudica nagoni da podkradaju svoje žrtve tokom hapšenja. Presudno je to što on ne može da podnese prizor ljudskog mučenja, pogotovu što je u ovom slučaju sasvim siguran da su krivci viši činovnici a ne najniži izvršitelji. Batinjanje se nastavlja uprkos K-ovoj intervenciji. Kad jedan od stražara počne da vrišti od žestine udaraca, u K-u odmah preovlađuju drugi motivi. On se boji skandala i kompromitovanja, jer se kažnjavanje obavlja u kancelariji u njegovoj banci. U jednom trenutku K. viče stražaru da se ne dere, brzo zatvara vrata kancelarije, a kad mu poslužitelji banke priđu i pitaju ga da li se nešto desilo on odgovara da samo pas laje u dvorištu.
K. opširno razmišlja šta se dogodilo tokom batinjanja. Taj prizor ne može kasnije da izbaci iz svoje svesti. Priznaje sebi da je žalosno što je u uzbuđenju i nesnalažljivosti udario stražara koji je zaurlao od bola. Prizor mučeništva deluje poput metafizičke kobi. Obuhvata ga po prvi put metafizička jeza i nameće se njegovom nesvesnosnom. Čitalac shvata da ovim svetom haraju nedokučive i neiskorenjene sile zla, sadizma i bestidnosti. K. počinje da se ponaša poput deteta koje hoće da zatvaranjem vrata pregradi svet na dobro i zlo. Kao da se tim zatvaranjem može u životu odvojiti jedno od drugog. Scena batinjanaja plastično predstavlja ljudski rod i njegovu nemoć dok infantilno besni zbog nemogućnosti da nešto izmeni i slici saznanja zla koje seje trajna i neuklonjiva kategorija našeg postojanja.
Odgovornost i krivica
Najviše što se od Jozefa K. može zahtevati jeste nepristajanje na nečovečnost i pored njene metafizičke dimenzije. Međutim, u načinu neprihvatanja postoje brojne mogućnosti i nijanse koje povlače za sobom različite stepene odgovornosti, pa time i krivice.
Ponovo se vraćamo na polaznu tačku i na procenu primarne K-ove odluke koja ga prati kao krivica, isto kao što čoveka u biblijskom smislu prati prvobitni greh. U literarnom smislu prvi greh bi bio u subjektivnom iskustvu, onaj greh počinjen na početku problematizacije i od njega se dalje granaju sve kasnije nevolje. To nas dovodi do toga da je krivica u stvari neprekidno ponavljanje prvobitne greške u novim situacijama.
Pitanje i definicija K-ove krivice mora se pratiti dinamički, iz poglavlja u poglavlje, jer se njegova ličnost različito definiše iz poglavlja u poglavlje. Uočljiv je raskol između svesnog i nesvesnog toka misli. U trenutku kada se K. na svesnom planu zariče da će se boriti za pravdu, na nesvesnom planu polako ga razjedaju sumnja i strah koje lome njegovu volju i želju za borbom. Događaji i iskustva koja se neprekidno gomilaju i fasciniraju ga svojom brutalnošću i nestvarnošću svoje mogućnosti (odeljenje banke služi za odmazdu), tako da dejstvo tih promena, bez potrebe za racionalnim i svesnim uvidom, mora da se iskaže već prilikom sldećeg pritiska koji se na Jozefa K. vrši. Tu ulogu dobija njegov stric. Sve što Jozef K. bude radio imaće uticaja za konačno formiranje razloga za i protiv kažnjavanja. Ljudski subjekt posmatra kao posrednik između vladivine lošeg i vladavne dobrog (polariteti dobro – zlo). Čim se čovek nedovoljno afirmiše pozitivno on postaje negativac, ne zato što je po prirodi zao, nego što ne čini dovoljno dobro, odnosno ne čini ga neprestano. Stric podseća K. na njegovu odgovornost prema porodici i on to bez rezerve prihvata. Svojim paničnim pristupom, stric podriva njegovu sigurnost preko nesvesnog i tako doprinosi njegovom preokretu. Budi u njemu osećanje ugroženosti i predočava mu da će cela porodica stradati ako on izgubi proces. Tako ga on u paničnim, verbalno frustirajućim ubeđivanjima koja nadiru jedna za drugim psihički lomi. K. prihvata posredništvo kod suda i tu prestaje njegova pobuna protiv sistema.
U razgovoru sa bolničarkom Leni, K. još uvek pokazuje naznake nepristajanja. Međutim, njen pritisak, bez obzira kao se K. za to vreme ponaša, dovodi nesvesnim putevima da se odrekne bunta i oreola nevinosti i krene putem procesa za svoje oslobođenje. K. se odaje ljubavnim uživanjima sa Leni, i zahvaljući njoj dolazi do advokata. U sledeći scenama on je totalno slomljen i spreman na prihvatanje potencijalne krivice, kao i na raspravu o kvalifikacijama svojih postupaka u dosadašnjem životu.
Negacija sopstvene duhovnosti
Ispitivanje celokupne prošlosti K. na apsurdan način preklapa dve svrhe koje su nespojive. To je: da se povinuje sudu i da zahvaljući tome podvrgne sebe i svoje postupke, prvi put u životu nekoj vrsti objektivne provere. To naravno neće postići jer nije podstaknut unutrašnjim sazrevanjem već spoljnom prinudom. Ne radi se dakle o rađanju prave sumnje, o pomisli i nameri da se iz slepila življenja zakorači na stazu saznanja, na koju subjekt teži da način života uskladi sa svojom moralnom savešću, a da moralnu svest neprekidno unapređuje i postavlja kao model življenja. Otkriva se kroz romaneksnu građu polivaletan i protivrečan karakter istine. Na taj način, čoveku ne ostaje ništa, K. postaje pripremljen za egzekuciju. Pretposlednje poglavlje U katedrali pokazuje pravu i najvažniju simboliku.To je: problem saznanja i problem subjektivne pripravnosti da se sa njim suočimo. Jozef K. posle razgovora sa sveštenikom više nije sposoban ni za šta, jer dolazi do krajnje negativnog (pogrešnog?) zaključka o mogućnosti postojanja i saznavanja istine u svetu. Na laži se gradi poredak u svetu.
Ako je to tačno, a on taj obrazac prihvata kao istinit, onda za njega koji se tek u razgovoru sa sveštenikom budi iz svoje duhovne letargije i evoluira u saznajno biće koje teži da sazna istinu o istini, život više nema nikakvog smisla. I ma kako i iz kojih konretnih razloga administracija suda režira njegovu smrt, što spada u realnu društvenu dimenziju i njeno klasno-hijerarhijsko određenje, jeste prirodan umetnički kraj za subjekt koji se slomio na osnovnom životnom pitanju : pitanju o mogućnosti istine u svetu.
Seks je samilost
Sve je počelo problematičnim Geteovim – Večno nas žensko privlači, a pojačalo se do ekstrema u Vagnerovim muzičkim dramama. Uprkos slabljenju religioznih uticaja i jačanju individualizma, devetnaesti vek je nekako izvan institucija, kultivisao, i možemo reći uzimao gotovo na religiozni način jedan drugi odnos: ljubav i samilost. Ova dva ljudska impulsa prelazili su jedan u drugi da donekle čitaoci postaju nevešti u shvatanju da li junacima srce razjeda sažaljenje nad drugima ili seksualna čežnja.
Bez nasleđa devetnaestog veka, ne može se razumeti uloga koje igraju žene u Kafkinom svetu. Kafkini ženski likova kao da nemaju sopstveno postojanje, već kao da proizilaze iz autorove imaginacije u svrhu da zabave Jozefa K, ili da bi ga iskušale ili zavele. Primetan je veliki užas od sekusalnosti kod likova, verovatno nastalih pod uticajem privatnog života pisca. Skoro nakon svakog opisa u kojima Jozef k. prolazi kroz lavirint – pansion, kod advokata, u sudnici, na njega čeka neka žena sa sopstvenim neobičnim znakom utehe i samilosti.
Najvulgarnija među njima je zavodnica Leni, koja odvodi K. dalje od većine drugih ženskih likova. Ona advokatu zvanično služi kao bolničarka, ali izgleda da osim toga pruža seksualno zadovoljstvo svim muškarcima koje je sud optužio, pri čemu je posebno uzbuđuju i dovode do vrhunca oni koji pokazuju osećaj krivice. Leni su svi lepi jer ih prolepšava beda krivice. Seks na taj način postaje samilost za bedu ljudske egzistencije. Međutim, samilost se ne raspaljuje na pozitivnim kvalitetima svog objekta, već baš na njegovim defektima. To je u neku ruku ljubav prema defektu. Ako uprkos tome što smo iz sveta isključeni (dakle krivi) nalazimo odnos ili vezu, iako je nismo zaslužili – dakle, seks potiče iz samilosti. Kako je potpuna veza seksualna, seks je samilost. Kod Kafke dolazi do inverzije u postupku gde seks ne predstavlja toliko samilost, koliko samilost predstavlja seks.
Ishod ovih odnosa predstavlja kod Kafke retko intimnost (Leni je izuzetak), jer su oni više usmereni na moć nego na lična osećanja. Ono što je privlačno jeste upravo ovaj aspekt odbojnosti. Po ovom pitanju on nije jasniji nigde nego u Pismima Mileni, gde opisuje svoje prvo seksualno iskustvo sa praškom kurtizanom. I tada sam shvatio da su odvratnost i prljavština bili neophodni deo iskustva, da su baš njen lak gest, jedna mala reč, bilo ono što me je strašno uzbudilo. I od tada to je tako bilo. Moje telo, često mirno godinama, iznenada bi bilo uzdrmano željom za nečim prostim, odbojnim, opscenim, što sam mogao naći čak i u običnim stvarima. Nekom prostom mirisu, u malo sumpora, u malo pakla. Ova potreba imala je nešto od večnog Jevrejina – pokrećući se besmilseno napred nazad – lutajući besmisleno kroz besmisleni opsceni svet.
Potraga za istinom
U razgovoru sa slikarom Titorelijem, koji predstavlja poverljivu ličnost suda, Jozef K. saznaje, i to je novi saznajni udar, da se zvaničnim i legalnim putem ništa ne može postići kod suda, jer sud ne odstupa od svojih predubeđenja na osnovu kojih okrivljuje i pokreće proces, i ona se pred njim nikada ne mogu pobiti intervencijama u zvaničnom postupku nego samo privatnim putem, što, razume se, otvara vrata beskrajnim prozvoljnostima i zloupotrebama, jer tu nema merila. To K. ne vidi, ali ga Titoreli neosetno uvodi u ambivalentu strukturu istine. K. bi hteo da i na proces primeni svoj bankarski sistem utilitarnosti i zdrovarazumske ekonomske logike, koja obezbeđuje manipulativnu i poslovnu sigurnost i emotivno reaguje kad god oseti da se otvara fluidna, neuhvatljiva, nesigurna, istraživački nedogledna i nezavisna suština. On hoće tačno formulisana pravila igre i jasno definisane pozicije. Od toga ovde nema ni traga i to ga duboko iznutra potkopava i deprimira. Na taj način, on počinje da otkriva protivrečnosti u samom sudskom postupku, a one dolaze otuda što postoji raskol između zakona i iskustva, ili, na saznajnom planu, između teorije i prakse, a to u stvari još više produbljuje neizvesnost u pogledu mogućnosti saznavanja istine, što samo još više buni K. uvodeći ga u tamne lavirinte samoiskazivanja i materijalizovanja istine.
On je ustremljen na utilitarni karakter i hoće da sagleda istinu u instrumentalizaciji utilitarnog mišljenja neprestano doživljavajući neuspeh, ali ne odsutaje od svoje namere. Kad mu slikar ukazuje na zatvorenost sudskih sednica i nepristupačnih sudskih procesa, o čemu kao jedina spoznaja preostaju samo legende, on mu time ukazuje na odnos suštine i privida, metafizičke nedokučivosti i fenomenološke proizvoljnosti. Zapravo govori o nemogućnosti totalnog poklapanja naših iskustava sa stvari po sebi. S druge strane, Jozef K, kao svaki pragmatičar nije u stanju da živi bez sigurnosti u taj identitet.
Rapravljajući o sudskoj proceduri Titoreli ističe raspravu o metodama istine, odnosno o mogućnostima saznanja uopšte. Čoveku je dostupna samo relativna strana istine, ali to ne treba da ga spreči da prihvata integralnu istinu kao jedino merodavnu bez obzira na to koliko mu je dostupna. K. postupa obrnuto. Ono što mu nije pristupačno on negira, a njegova borba za istinu nema usmerenost ka integralnoj nego ka utiitarnoj istini. To predstavlja jedan periferni pristup koji nema nikavo dublje i više opravdanje, niti mu donosi spasonosno rešenje.
Razgovor sa trgovcem Blokom služi da demoralizuje Jozefa. Sve što saznaje od njega o sudu je nemoć svakog optuženog. Ipak, čitalac ovde uočava samo jedan aspekt gledišta, jer je istina tu relativna. Data je samo sa pozicije povinovanja sudu i priznavanje krivice u sudskom, utilitarnom smislu te reči. Za razliku od Bloka, K. nikada neće pogaziti svoje ljudsko dostojanstvo, pa su mu se zbog tolike poniznosti zgadili i trgovac i advokat. Na taj način autor pred čitaoca postavlja tezu da načelnu istinu ne smemo zaboraviti. Načelna istina je ceo svet, to je integralna istina. Jozef K. ne ume da primeni tu istinu na sebe, već se o nju ogrešuje jer parcijalnim sudelovanjem – krivim putem , ne može se postići integralna istina ili potpuno oslobađanje od sudskog gonjenja.
Sveštenik se takođe nalazi na istoj strani kao i sudstvo. On zastupa mišljenje o K-ovoj krivici. Ovlašćeno govori u ime suda, iako je nosilac metafizičke istine i pravde. U njegovim govorima izjednačavaju se pobune sa pobunama suda, sudstvo doživljava čudesnu simboličku metamorfozu postajući analogija za poredak više prirode. K-ova prizemna pustolina i sudbina se na taj način projektuju kroz metafizički plan. U jeku sveštenikove žestoke pridike, K-ove misli idu sasvim praktičnim tokom. On razmišlja kako da od sveštenika dobije nekakav praktičan savet za spasenje. Kafka poručuje da je put do istine težak, ali da nikakve teškoće, neizvesnost ili strah da se izgubi lagodnost življenja i sigurno spokojstvo ne smeju da zustave onog koji traga. Nad celom pričom lebdi pitanje da li će K. saznati i da li je uopšte moguće objektivno saznati istinu?
Na kraju svog romana Kafka dovodi svog junaka da glasno postavi to pitanje. Pitanje s druge strane ima i strukturnu ulogu. To je poslednji udarac koji Kafka zadaje svom junaku i time ga lomi. Smrt koja će potom uslediti i koja je bila uslovljena snažnom subjektivnom potrebom autora da kazni svoje drugo ja, kome je od početka bila dosuđena uloga žrtvenog jarca, ovim je pripremljena i opravdana iznutra, iz perspektive razvoja sižea u romanu i iz subjektivno-psihološkog prostora Jozefa K.
Jozef K. odlazi sa ovog sveta ne samo kao žrtva neke tajanstvene agresivne sile koja mrsi konce nedužnim ljudima, nego i kao jedino razrešenje svoje tragično gnoseološke situacije i to u jednom svetu u kome za njega nije bilo nikakve mogućnosti da dopre do objektivne istine. Bez obzira na tačnost ili netačnost wegoog polazišta u saznanju, smrt je u tom slučaju, objektivno, jedna vrsta nesvesnog, gnevnog i prezrivog ravolta protiv tako problematiče i protivrečne strukture objektivne istine i saznajnih dimenzija sveta u kojem je čovek prinuđen da živi.
Ontološka drama ljudske svesti nalazi se u doživljavanju prostora
Ontološka drama ljudske svesti kao da počinje prvim saznanjem prostora. Prvobitan strah se začeo u čovekovom prvom iskustvu sa prostorom. Zna se da je strah korelat nepoznatog, a prostor je zbog svoje čulno opažajne nesagledivosti sinonim beskrajne praznine. Čovek funkcioniše besprekorno samo u punoći bića. Ako se trajno ometa neki od njegovih osnovnih nagona, zahteva ili potreba, dolazi do poremećaja. Naročito je osetljiv nagon za saznanjem, a celo biće je osetljivo na njegova ometanja. Ako je on trajno frustrian, otvara se praznina u ljudskom biću koju popunjava strah. Strah je s druge strane izraz jedne čisto racionalne drame našeg bića u dodiru sa nepoznatim. Zapravo drama je u nemogućnosti našeg racija da prevaziđe čulno-opažajni nivo saznanja, da transcedentira u apstraktno i beskrajno. Beskrajnost prostora izmiče ljudima, jer je oni ne mogu opaziti, jer je ne mogu obuhvatiti čulima i zato su ljudi osuđeni na tragičnu frustraciju praćenu strahom.
U poglavlju U katedrali odigrava se najteža saznajna drama u toku koje Jozef K. doživljava saznajni udar ravan egzistencionalnom slomu ličnosti – nervnom slomu. Posle saznanja da je istina ambivalentna i polivalentna, njegov životni potencijal nestaje, obesmišljava se i egzekucija u sledećem poglavlju dolazi kao prirodan završetak ovog sloma.
Jozef K. je odmah na početku romana prepadnut jutarnjim incidentom, ali je strahom preplavljen iznutra. Strah je potisnut, stoga se on projektivno prazni u prostoru. S jedne strane strah prinudno vodi Jozefa K. da oslonac potraži u identitetu prostora, jer bi taj identitet sprečio unutrašnje osipanje same ličnosti. Međitim, on primećuje promene u prostoru, iako je soba gospođe Grubah prepuna stvari, odjednom primećuje da je danas u sobi više prostora nego obično. Sudeći prema bukvalnom značenju teksta, reč je o povećavanju prostora. K. počinje da doživljava prostor kao elastičan, kao nešto što se može razvlačiti, a verovatno i sužavati kao da je od gume, a ne od neke tvrde materije. Subjekat i prostor se nalaze u korelaciji. Promene u statusu subjekta projektuju se u prostoru i od statusa subjekta zavisi kako će subjekat da doživljava prostor.
Prostor se u čitalačkoj svesti može doživeti na razne, gotovo bezbrojne načine. Svedenost doživljaja samo na veličinu, nameće i budi u čitaocima strah i anksioznost. Jozef K. je kao i čitaoci u strahu od prostora, ali ga ni on, ni čitaoci ne doživljavaju otvoreno, već posredno. Strah se manifestuje ne kao deo svesti o kojem se razmišlja, nego kao materijalizacija potisnuta u ponašanju glavnog junaka i mentanih slika čitalaca.
Racionalno svesni plan ima ulogu da skrene njegovu pažnju sa bolnih okolnosti hapšenja koje bi ga mučile i ponovo aktivirale njegovu patnju zbog položaja u koji je zapeo i tako nepredviđeno i nasilno, neopravdano oduzete slobode. U ostalom delu svesti u srži svog nesvesnog, Jozef K. je toliko bio preplavljen strahom i napet da je bio dovoljan jedan jedini ali iznenadni poziv stražara, makar i za trenutak poslednju pregradu, između svesnog i nesvesnog i izazove eksploziju straha u njegovom svesnom.
Iako život objektivno za Jozefa K. gubi smisao, on je superion pred posledicama tog ishoda, pred strahom od smrti (timor mortis). Poslednje poglavlje (kraj) ilustruje ovu superiornost glavnog junaka. On postaje čovek koji se ne plaši smrti, iako se u jednom trenutku i sam pokoleba. On se poigrava sa svojim pratiocima koji su istovremeno i izvršitelji smrtne kazne, čini ih smešnim, ignoriše ih i dovodi u nemoguću situaciju.
Na svoje hapšenje i odvođenje na gubilište K. glada kao na loše okolnosti. Kafka je ulio svom junaku neuništivi stoicistički nagon. Jedino što mogu da učinim, pomisli u sebi (…) To je da do kraja sačuvam hladno rasuđivanje.
Ako svom junaku Kafka nije hteo i nije mogao da sačuva život, on mu je sačuvao dostojanstvo. Na kraju krajeva, da li je to jedino što od života ostaje? Ljudsko dostojanstvo.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
