Gledanje Felinijevih filmova zna biti obeshrabrujuće. Gledalac je zbunjen, oseća se glupavo, traži logičan sled događaja. U pojedinim momentima gledanja Felinijevih filmova vam se može učiniti da ste protraćili desetine sati koje ste proveli gledajući Tarkovskog, Bergmana i Kurosave, može vam delovati kao da ništa niste naučili. Međutim, nije sve tako crno, ali nije ni lako, jer vam je za gledanje Felinija potreban potpuno otvoreni um. Ništa ne može da nadoknadi tu otvorenost, ni jedna knjiga, niti jedan pametni članak, niti jedna priča renomiranih kritičara. Nema pomoći. Nema ničeg van samog filma što vam može pomoći. To nije slučaj s ostalim rediteljima gde dodatna literatura i te kako može pomoći.
Za Felinija vam je potreban potpuno otvoren um. I velika samokritika. Morate biti spremni da priznate sebi da ste glupi i da ne razumete. Morate se spustiti nisko da biste se popeli visoko.
Gledalačko iskustvo i znanje dolaze tek kasnije. Koliko god da isprva sve izgledalo kao zabava, poruka koja se krije iza je mnogo veća. Možda čak i univerzalna. I svi Felinijevi filmovi su takođe puni sofisticiranih detalja. Tek kada film razumete kao celinu, kada ga postavite u neki koordinatni sistem, a sa njegovim filmovima je to zaista teško, tek tada ulazite u novi svet, bogat, velik i pun detalja. I tako je za svaki Felinijev film. Ali danas vam preporučujemo „Romu“.
Da, ovo je film o Rimu i Rimljanima, bar kako ih je Felini video. Svoju sliku večnog grada nešto kasnije nam je podario i Sorentino "Velikoj lepoti". Oba reditelja su prikazala Rim i Rimljane, ali ne onako kako žele da se prikažu svetu, već kakvi su zaista, bar po mišljenju dvojice velikih autora. Obojica su stvorila svoju formu, koje se radikalno razlikuju, kako bi rekli to što su naumili. I obojica su uradila briljantan posao.