May 15, 2023

Jerusalim, Gonsalo M. Tavareš

Kad je cela Srbija zanemela i BookHub je zanemeo. Ostale su samo anksiozne misli i pitanja na koje pokušavamo da odgovorimo: Kako dalje? Šta nas je dovelo dovde? Da li je i dalje moguće ćutati? Dokle? Kao i većina ljudi, paralizovan šokom uzrokovanim nesrećnim događajima u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, i selima kod Mladenovca, kretao sam se kroz svoje misli, strahove i nadanja. Neminovno postavljam sebi to pitanje: Da li književnost može da spase svet? Možda ne, ali svakako može da nas trgne iz letargije, da nas trgne iz ovog Domanovićevog Mrtvog mora.

Sve to me je podsetilo na moje učenike iz škole Passos Manuel iz Lisabona i naših dugih razgovora o velikom portugalskom piscu Gonsalu Manuelu Tavarešu. Sećam se portugalskog sunca, neverovatnog mira na obali reke Težo i svojih učenika koji pokušavaju da prodru u suštinu ljudskog postojanja i bezumnog nasilja, u suštinu ljudske istorije, o kolonijalnom nasleđu Portugalije i zverstvima koje ju je pratilo. Izdavačka kuća Treći Trg iz Beograda je objavila ovog sjajnog portugalskog autora i ja vas pozivam da u ova teška vremena zavirite u sebe i pročitate ovaj sjajni roman. Možda će to biti način da pomognete sebi da izađete iz šoka i letargije i pozovete sebe da ne budete apolitični, nezainteresovani. Jednostavno danas nemamo tu privilegiju. Pomoć nam je neophodna, a naći ćemo je jedino ako se probudimo iz ovog dubokog sna. Samo mi se spava – Game Over – kako je to rekao predstavnik Srbije na Evroviziji u Liverpulu.

Oh, I’m an alien, I’m a legal alien -I’m an Angolian in Lisbon

Kontekstualizacija romana i kolonijalna prizma stvaranja

Gonsalo Manuel Tavareš je portugalski pisac rođen u avgustu 1970. u Luandi, u Angoli. Angola je dugo bila portugalska kolonija. Sadašnja teritorija Angole bila je naseljena još od paleolita. Nacionalna država nastala je kao rezultat portugalske kolonizacije, koja je započela na priobalnim naseljima osnovanim u 16. veku. Portugalci su postepeno naseljevali i unutrašnjost zemlje, ali su im se opirale grupe kao što su Cuamato, Kwanyama i Mbunda. Pre svega, nasilno zauzimanje teritorije dešavalo se zbog bogatih nalazišta nafte i dijamanata. Portugalski istraživač Diogo Cão stigao je na područje današnje Angole 1484. godine.

Portugalci su ustanovili svoju primarnu trgovačku postaju u Soyi, što je danas najseverniji grad u Angoli. Paulo Dias de Novais osnovao je današnji glavni grad Angole São Paulo de Loanda (Luanda) 1575. godine sa 100 porodica doseljenika i 400 vojnika. Kolonijalisti su ustanovili nekoliko drugih naselja, tvrđava i trgovačkih postaja uzduž obale Angole uglavnom trgujući angolskim robovima za plantaže u Brazilu. Lokalni trgovci robova pružali su velik broj robova Portugalskom carstvu, obično u zamenu za robu proizvedenoj u Evropi.

Prema kolonijalnom zakonu, crnim Angolcima je bilo zabranjeno da osnivaju političke stranke ili sindikate. Prvi nacionalistički pokreti pojavili su se tek nakon Drugog svetskog rata, a na čelu im je bila zapadno urbana klasa na portugalskom jeziku, koja je uključivala mnogo mešanaca .Tokom ranih 1960-ih pridružila su im se i druga udruženja koja su proizišla iz ad hoc radnog aktivizma radnika iz ruralnih krajeva. Odbijanje Portugala da se pozabavi povećanim angolskim zahtevima za samoopredeljenjem, izazvalo je oružani sukob, koji je izbio 1961. godine pobunom u distriktu Baixa de Cassanje i postepeno se razvio u dugotrajni rat za nezavisnost koji je trajao narednih dvanaest godina. Tokom kasnih 1950-ih, uspon marksističko-lenjinističkog narodnog pokreta za oslobođenje Angole (MPLA) na istoku i brežuljcima Dembos severno od Luande dobio je poseban značaj.

Osnovana kao koalicioni pokret otpora Komunističke partije Angole, rukovodstvo organizacije bilo je pretežno sastavljeno od pripadnika naroda Ambundu i privlačilo je uglavnom radnike iz javnog sektora u Luandi. Tokom sukoba, tri borbena nacionalistička pokreta sa vlastitim partizanskim gerilskim krilima pojavila su se iz borbi između portugalske vlade i lokalnih snaga, koju je u različitom stepenu podržavala Komunistička partija Portugala. Kolaps portugalske vlade Estado Novo nakon revolucije karanfila 1974. obustavio je sve portugalske vojne aktivnosti u Africi i posredovanje o prekidu vatre do pregovora o nezavisnosti Angole.

Ohrabreni iz Organizacije afričkog jedinstva, Holden Roberto, Jonas Savimbi i predsedavajući MPLA Agostinho Neto sastali su se u Mombasi početkom januara 1975. i složili se da osnuju koalicijsku vladu. To je ratifikovano Alvorskim sporazumom kasnije tog meseca, kojim su zahtevani opšti izbori i određen datum nezavisnosti zemlje 11. novembar 1975. Upravo iz te tradicije došao nam je veliki Tavereš iz Luande. Svoj prvi rad objavio je 2001. godine i od tada je nagrađivan sa nekoliko značajnih nagrada. Njegove knjige su objavljene u više od 30 zemalja, a knjiga Jerusalim je uvrštena u evropsko izdanje 1001 knjige koje treba pročitati pre nego što umrete – vodič najvažnijih romana svih vremena.

RANO JUTRO 29. MAJA

Veliki deo radnje u Jerusalimu odvija se u ranim jutarnjim satima 29. maja, jer u kratkim sekvencama poglavlja Tavareš nudi kaleidoskopski ples likova i njihovih preklapajućih životnih sudbina tog jutra. Kako jutro odmiče, druga poglavlja se vraćaju godinama unazad u popunjavanju kontekstualne pozadine ranijih veza između likova.

Knjiga počinje pričom o jednom čoveku, Ernstu Špengleru, koji pokušava da se ubije skokom kroz prozor svog potkrovlja. Prekida ga telefonski poziv Milije Bazbek – žene koja pati od velikih bolova uzrokovanim mnogobrojnim operacijama zbog teških bolesti. Čitalac će postepeno kroz način građenja sižea saznati da su i Ernst i Milija bili institucionalizovani u azilu za psihijatriske bolesti Georg Rozenberg. Milija je tamo dobila Ernstovo dete, Kasa, koga je uzeo Milijin muž, Teodor, lekar i istraživač koji je svoju ženu podčinio psihijatrijskom istraživanju, a zatim se razveo od Milije dok je tokom eksperimenta bila zatvorena u psihijatrijskoj bolnici. Ostali likovi uključuju Hinerka – čoveka sa pištoljem – i njegovu devojku, prostitutku Hanu.

Svi ovi likovi: Milia, Teodor, Ernst i Hinerk Obst nalaze se na ulici 29. maja, kasno u noć. Milija traži nešto za ublažavanje bolova, hranu i crkvu. Teodor je napustio sina kod kuće i u potrazi je za prostitutkom. Ernst je odlučio da ne skače kroz prozor i umesto toga je izašao da spase Miliju. Hinerk Obst, sa ogromnim podočnjacima ispod očiju, nosi pištolj spreman na zlodelo.

Na ulicama je i Kas, odgajan kao Teodorov sin, ali stvarno dete Milije i Ernsta (začetog u azilu Georg Rozenberg, gde su bili zatvorenici). Na ulici će tog istog dana mladi Kas sresti čoveka sa pištoljem. Gonsalo Tavareš vodi svoje likove kroz njihove priče, a čitaoci će biti osvojeni tehnikom filmskog kadra i okretati stranice nestrpljivo. Način organizovanja fabule, gradiće siže retrospektivnim postupcima. Čitaoci će biti odvedeni u prošlost koja će objasniti njihove nevolje, susret tog dana i pištolj koji će ih spojiti. Čitalac počinje da drhti u strahu, shvatajući da je nasilje neizbežno te noći. Tavareš plete složenu mrežu dok iznosi njihovu prošlost i njihove puteve vodi do kobne noći.

POKUŠAJ DA SE OVLADA ISTORIJOM

Milija je bila Teodorov pacijent, rekla je kada ga je prvi put srela, da je šizofrenična i da: Verujem u sve što sam naučila pre nego što sam napunila šest godina. Sve što mi je rečeno posle toga je laž.

Teodor, pak, nije bio ubeđen da je ona – kao što su joj to svi uvek govorili – luda, ali odluka da se venča sa njom verovatno nije bio najbolji način da dokaže svoju tačku gledišta u psihijatrijskoj studiji i eksperimentu – što će na kraju dovesti do toga da je svoju suprugu dao da je zatvore u instituciju za psihijatrijske bolesnike. On, u međuvremenu, ima ambiciozne naučničke vizije, dok radi na epskoj studiji istorije horora, siguran da:

Na grafikonu ću moći da vidim rezultate svojih studija, zdravlje i bolesti ne samo jednog čoveka, ne pojedinca, već muškaraca u njihovoj sveukupnosti; kolektiva, celine najrelevantnijeg i najnižeg ljudskog ponašanja.

On veruje da kada bi mogao da razume kako je razmišljala istorija, kada bi se prema njoj ponašao kao prema organizmu koji ima mozak, i kada bi kroz dokumentaciju i istraživanje došao do grafikona i formula koje objašnjavaju događaje kroz vekove, mogao bi da dostigne ono što hiljade ljudi – velikih i malih, nasilnih ili miroljubivih – pre njega nisu uspeli: da ovladaju istorijom.

Teodor je doktor čija je oblast posebnog proučavanja okrutnost masovnih razmera – koncentracioni logori, masakri nevinih, genocid. On kroz roman pokušava da da ogromnu istorijsku procenu ovih događaja. Ispituje kako se brojevi žrtava sabiraju tokom vremena (da li se zlo povećava ili smanjuje?), namerava da predvidi ili kraj takvih zverstava, ili predvidi krajnje mega-zverstvo koje će eliminisati sve u nekoj strašnoj budućoj kataklizmi. Pokušava da zaključi da li je obrazac pravilan i cikličan i da li je ljudska vrsta osuđena da ponavlja ciklus užasa zauvek. (On namerava da napravi preciznu naučnu formulu jer je ipak, naučnik, i kao takav veruje da stvari uvek treba da se sabiraju racionalno M.R.)

Tokom noći Tavarešovi likovi se okupljaju, ponekad pomažu jedni drugima u iskupljenju, ponekad guraju jedan drugog ka katastrofi. Ovo drugo je češće od prvog, jer Tavareš nije romanopisac koji dozvoljava čovečanstvu da se lako iskupu. Umesto toga, njegova dominantna kniževna tema je haos međuljudskih interakcija, vrste štete koju ljudi mogu naneti jedni drugima u društvu u kome izbori koje mi ljudi donosimo kako bismo sebi pribavali koristi imaju troškove koje drugi moraju da snose. (poput dobijanja radnih mesta u školama i obrazovnim institucijama – ministarstvima putem partijskih knjižica M.R.)

Poput Teodora, Tavareša zanima priroda zla i okrutnosti, granice razuma, a svet koji stvara za svoje likove je nepokolebljivo neprijateljski nastrojen. Kratki pogledi na nešto što bi moglo da liči na nadu – dva zatvorenika u azilu pronalaze nešto što se približava ljubavi – ali završavaju loše. Tavareš anatomizuje ljudsku slabost i impulse, i svojom izrazito hladnom prozom, pred čitaoca donosi svet i grad usamljenosti, nasilja, ludila, nemorala, izolacije i bola. Pisac dovodi u pitanje vezu između ludila i nemorala; ekstremnog ponašanja i potrage za normalnošću; suprotsavlja nagone onih koji vrše nasilje i njegovih žrtava; prikazuje nam one koji se bore da prežive u paraleli sa mamcima umiranja ili ubijanja. S druge starne, ovo je takođe roman o moći i o likovima koji nemaju kontrolu nad sopstvenim životima. Likovi u Tavarešovom svetu su trajno nesređeni. Taj osećaj se sve vreme prenosi na njegove čitaoce.

SAVREMENA ISTORIJA – MESTO NESTABILNOSTI I PSIHIJATRIJSKIH POREMEĆAJA

Mentalna nestabilnost i zabluda zauzimaju istaknuto mesto u romanu, a dosta toga se dešava u azilu. Nekoliko likova, uključujući Miliju i Kasa, takođe su fizički nemoćni, što utiče na njihove sposobnosti i postupke. Jerusalim je roman koji na svakom koraku pokazuje da su Teodorove nade da prikupi i uporedi činjenice i da ih analizira kako bi utvrdio obrasce i predviđanja nasilja beznadežne. Pojedinci ostaju nepredvidivi, a njihovo fizičko i mentalno stanje ih čini nepouzdanim. Ipak, neumoljivo privlačenje koje ove sudbine vrše jedna na drugu – orbite u koje su uvučene i akcije koje preduzimaju – sugeriše da postoji neka neizbežnost u osnovi koja potiče od društva u kome živimo.

Azil se vodi uz psihijatrijske metode koje bi se mogle smatrati pogrešnim, kao što su:

Kod Georga Rozenberga je postojala moralna briga koja je prevazilazila postupke svakog pojedinca koji je smatran mentalno bolesnim. Cilj je bio da se razume o čemu razmišljaju; izuzetna pažnja posvećena je onome što se ne vidi: unutrašnjosti svog uma.

MILIJA

Milija boluje od šizofrenije. Jedna od manifestacija Milijine bolesti je neobično intimno iskustvo i odnos sa neživim predmetima. Njoj se, na primer, gade cipele zbog njihove glupe podložnosti ljudima, njihovog potpunog samoodricanja kao stvari koje treba posedovati i koristiti. Čak ni pas, razmišlja ona, nije bio pokoran kao cipela. Takođe je duboko uznemirena jajima: Jaja, sva jaja, sadržala su neku vrstu konkretnog, materijalnog altruizma koji Milija nije mogla da nađe ni u čemu drugom na svetu. Jaja se pojavljuju zato što žele da nestanu. Ova antropomorfna intimnost navodi je da postupa sa stvarima na način koji izgleda nekako nepristojno. Majka bi joj rekla:

Nije u redu tako dirati stvari.

Pa kako da ih dodirnem?

Koristi manje pritiska. Nemoj da ih zgrabiš.

Ono što joj majka nije rekla – iako su to činili drugi ljudi – bilo je da je uvek posezala za stvarima kao da mazi ljubavnike, kao da ju je sve na svetu seksualno uzbuđivalo. Dakle, „Nije u redu tako dirati stvari“ bio je, više od svega, poziv na skromnost.

Kada prvi put otkrijete pisca koji je drugačiji od svih koje ste ranije čitali, čije delo istovremeno zahteva i negira mogućnost kontekstualizacije – skloni ste da u samom pisanju tražite uvid u to gde bi poreklo ove neobičnosti i razlika mogle biti. Kada sam došao do odlomka u Jerusalimu o Milijinom načinu dodirivanja stvari, čitao sam ga iznova i iznova, uveren da, na svoj iščašeni način, otkriva nešto bitno o samom svetu koji nas okružuje. Postoji nepristojnost u savremenoj civilizaciji, čudna i uzbudljiva opscenost, koja ima veze sa načinom na koji se danas postupa sa stvarima kao da su ljudi, a sa ljudima kao da su stvari. Postoji i određena hladna udaljenost koja karakteriše današnje doba gde reč objektivnost zapravo gubi smisao. Ljudi se često opisuju kao da su posebna vrsta supstance, specifična podgrupa u okviru opšte kategorije objekata, čije razlikovne karakteristike uključuju svest i autonomno kretanje. U jednom trenutku u Jerusalimu, lik po imenu Ernst, koji je imao seksualnu vezu sa Milijom dok su bili zatvorenici iste psihijatrijske bolnice, žuri gradskom ulicom kasno u noć, kada ugleda sledeće gomile nečega (ljude) do telefonske govornice. Dok prilazi gomilama, vidi da one imaju noge i glave; kada pruži ruku da dodirne jednu prikazu, postaje očigledno šta je ova gomila nečega: Bila je to Milija. Da li takvim ustrojstvom sveta gomile postaju samo obezličene mete koje je lako upucati?

Jedan od načina da protumačimo ovo Tavarešovo insistiranje na predstavljanju stvari i ljudi kao da pripadaju istoj ontološkoj kategoriji, posmatramo kroz prizmu savremene istorije kao primer dobrog starog metoda defamiliarizacije. Kada je ruski formalistički kritičar Viktor Šklovski izložio ovaj koncept u svom eseju Umetnost kao tehnika, defamilijarizaciju je definisao kao poetski pristup predstavljanju uobičajenog kao da se prvi put susreće – kao način zakopavanja ne samo ispod klišea govorenja savremnog sveta, već i načinom viđenja čoveka savremenog sveta. Tavareš je jedan od najefikasnijih defamilijzera koje sam ikada pročitao. U stvari, kao da u njegovoj prozi uopšte ne postoji stvarna tehnika defamiliarizacije. On otkriva suštinsku neobičnost stvari (i ljudi) bez potrebe za ikakvim lukavstvom u formiranju svoje rečenice.

LJUDSKE RUKE

Pusti da ti sviram. Duša gine, od tišine.I ne boj se buke – To što svira, to su ruke.

U sjenama tih vremena – Slutiš, prevaru, izdaju, izdaju…

Tavares je, u tom smislu, prirodni izaslanik čudnog. On je fiksiran na ruke. Bilo bi teško zamisliti nešto poznatije i više univerzalno uzeto zdravo za gotovo od sopstvenih ruku – tih okretnih, poslušnih i moralno svestranih oruđa koje su primarni fokus naše percepcije našeg fizičkog ja. U svakom od tri do sada meni poznata njegova romana, kao deo onoga što Tavareš naziva svojom serijom Kraljevstvo — Mašina Džozefa Volsera, Jerusalim i Učenje molitve u doba tehnike — ruke likova su predstavljene kao uznemirujuće anksiozne i strane. U Mašini Džozefa Volsera, istoimeni protagonista je tih i neobičan čovek koji radi u fabrici koja upravlja mašinom — nikada nam nije rečeno kakva je to fabrika ili kakva mašina — i gubi prst u trenutku ometanja tokom svog posla. Čini se da mu ovo rasparčavanje otkriva njegovu ruku za ono što zaista jeste: složen mehanizam i objekat u svetu objekata. U jednom trenutku, Volser sedi za stolom sa udžbenikom anatomije, gledajući jedan za drugim dijagram ruku u različitim položajima, i sa njihovim različitim označenim sastavnim delovima. Kostur ruke, na njega je ostavio pravi utisak. U predelu zgloba, osam malih kostiju bilo je naslagano jedna na drugu: karpalne kosti, pročitao je. Zatim, između ručnog zgloba i prstiju, pet metakarpalnih kostiju, po jedna za svaki prst. Svaki od prstiju, pak, bio je napravljen od tri uzastopne kosti, kao vagoni, promrmljao je; njihova imena su bila skoro infantilna: ’proksimalne srednje falange, distalne falange.’ Palac je bio izuzetak u ovom slučaju: imao je samo dve falange, umesto tri falange ostali prsti. (slobodan prevod M.R.)

Efekat ovog odlomka je skoro jednako otuđujući za čitaoca kao i za Volsera, koji svoje ruke gleda kao da su ruke čudovišta.

Zatekao sam sebe kako sa nejasnim strahom gledam u ruke kojima sam držao knjigu, na trenutak svestan da nemam pravi osećaj šta su te stvari, sa njihovim uzastopnim kostima i falangama. (slobodan prevod M.R.)

Projekat nauke – cilj poznavanja i imenovanja prirodnog sveta – može, na ovaj način, da dovede do čudne inverzije intimnosti, do neprirodnog otuđenja od nas samih. Mašina iz naslova knjige može biti mašina kojom Volser upravlja i koja povređuje njegovo telo, ali može biti i samo to telo ili um koji izgleda da njime upravlja.

Scena ruke funkcioniše kao minijaturna reprezentacija Tavarešove fikcije u celini, koja posmatra ljudski svet sa neobičnom kombinacijom udaljenosti i preciznosti, kao da ga posmatra sa udaljene lokacije kroz veoma moćno sočivo. U kojoj meri ćete to smatrati uznemirujućim zavisi od toga koliko ste duboko uronjeni u to da vidite ljude kao, na različite važne načine, različite od stvari. Većina nas smatra da je visok nivo takovog posmatranja neophodan uslov osnovnog zdravog razuma. Ali onda, istorija je retko ono što biste nazvali razumnom; a istorija – posebno nedavna evropska istorija (kao i istorija na prostrima bivše Jugoslavije za balkanskog čitaoca M.R.), iako nikada nije predstavljena na bilo koji direktan način – je Tavarešova centralna briga.

U Jerusalimu postoji lik po imenu Teodor Bazbek, ambiciozni psihijatar koji smišlja razrađen sistem praćenja užasa istorije sa ciljem da ga dijagnostikuje kao zdravog ili bolesnog. On želi da iskoristi svoje veštine kao psihijatar, kao jedan od naslednika prosvetiteljstva, da razume patologiju istorije, i da uđe u Hororovu glavu i upusti je u racionalan razgovor. Ideja o takvom projektu je sama po sebi, naravno, suluda; ovde je teško ne pomisliti na insistiranje Prima Levija na moralnom imperativu nenalaženja razloga za ono što se dogodilo u Aušvicu, ili na opasku Kloda Lancmana da postoji apsolutna opscenost u samom projektu razumevanja holokausta. Ili možda tragedije u Ribnikaru ili Mladenovcu.

Od ovih slučajnosti i okolnosti satkana je priča o labavo povezanim životima, koji se svi okupljaju u ovoj noći. To je noć smrti i otkrivenja; noć dubokog bola.

Teodor, naučnik i istraživač, ima teoriju o odnosu između ljudskog društva, patnje i istorije. On proučava istoriju iz te perspektive, stvarajući portret onoga što pronalazi i čini se da njegove teorije osvetljavaju živote likova. On traži istorijski portret terora:

. . . slika, ako hoćete, portret koji jedna generacija počinje a druga nastavlja, pokušavajući da usavrši svoje boje, svetlost i senke u njoj – slika, ako hoćete portret, ali istorijski portret, portret kako mi ljudska bića ne pripadamo našim kućama, našim roditeljima, našim muževima i ženama, već umesto toga i iznad svega, istoriji, istoriji naših predaka, istoriji sveta. I unutar te istorije, pododeljak: Istorija užasa.

Istovremeno se plaši sopstvene studije: Ako je naučio da razume patologiju istorije . . . ako je uspeo da uđe u Hororovu glavu i uključi je u racionalan razgovor. . . šta bi usledilo.

Dok se početak romana i veliki deo radnje nalaze u ranim i mračnim satima jednog jutra, veliki deo narativa se vraća u živote likova, pa se veliki delovi zapravo dešavaju na dnevnom svetlu. Ali tama, kako u smislu svetlosti tako i u smislu negativnosti, dominira pričom.

DISFUNKCIONALNO – FUNKCIONALNO

Čovek je u iskušenju da se zapita o osećaju negativnosti, nefunkcionalnosti i neobičnosti Tavarešovih likova. Ali, negativnost, disfukcionalnost, neobičnost u odnosu na šta? Normalno? Šta je ovde normalno? Ne mogu to definisati. Ipak, čini se da većina nas ima neki pojam normalnog, zajedničkog sa drugima u načinu na koji živimo svoje živote. Ali šta zapravo znamo o većini drugih? Vrlo malo, mislim. Postoji neki nejasan smisao u društvenim situacijama nekog normalnog. Mogu da mislim da sam ja kao i ostali. U tom smislu su Tavarešovi likovi svakako čudni i čini se da se ponašaju čudno u odnosu na neki nejasan osećaj normalnog u svakodnevnom životu. Ipak, on me tera da se zapitam – da li postoji nešto što je normalno?

Ovo je jeziv roman, ali briljantno zamišljen i predstavljen. Svi likovi su zabrinuti i pate, čak se pitaju da li je život vredan truda. Ipak, oni nastavljaju dalje, bore se sa svojim unutrašnjim bolovima, voljno i nevoljno nanose bol drugima.

Gonsalo Tavareš nas izaziva ka svom mračnom i zabrinjavajućem pogledu na ljudsko postojanje. On nas tera da se suočimo sa pitanjima o smislu života i ulozi patnje i bola u našim životima. Uprkos mračnoj temi i grubosti romana, čekaću da se drugi Tavaresovi romani pojave na srpskom. On je pisac na koga treba računati i koga treba predstaviti srpskoj čitalačkoj publici.

Kaleidoskopski ples Tavaresovih likova sugeriše tok i nepredvidive obrte istorije, velike i male. Teodorova teza – o tome da se svet približava svom kraju i granici kada je postojao: nulti zbir nasilja primljenog i učinjenog – je grandiozna apstrakcija, a ipak događaji koji se ovde odigravaju sugerišu da, u maloj meri, možda ima nečega u tome.

Kompartmentalizacija likova znači da je u jednom smislu priča o Jerusalimu fragmentarna – ne postoji jedna linija uzastopnog zapleta, već različiti nizovi koji se tkaju zajedno, hronologija isprekidana i složena; ali nikad se ne oseća kao da mu nedostaje centar, a od ovih nesrećnih fragmenata, Tavareš je stvorio nešto ubedljivo, mračno lepo i poletno, i potpuno originalno. Jerusalim nije laka knjiga za čitanje – barem utoliko što je više uznemirujuća nego umirujuća, njeni likovi su oštećeni, a njihove priče uznemirujuće, cela ogoljena i potpuno nesentimentalna. Da, sumorno je – ali je takođe smelo, izaziva razmišljanje i briljantno budi iz letagarije. Kao večerašnji nastup srpskog predstavnika na pesmi Evrovizije, koga su mnogi osudili, a koji nas samo poziva na buđenje. Zato vam i donosim njegov nastup ovde i prenosim nadu da nikada nećemo više spavati.

Volim te Srbijo, kako je to rekao Luke Black. Nadam se da više nećeš spavati. Do čitanja!

Članak preuzet sa portala Book Hub.