O putovanjima i o tome sta znači biti komunista danas
Sticajem čudesnih okolnosti, predmeti naših opsesija isplivljavaju u začaranom ritmu bez reda i pravila i sublimšu se rasprskani ko prozirni pupoljci mimoze po reverima osoba sa kojima se kao duhovi na brodovima, susrećemo u polu-snenim interakcijama stvarnosti, svako u svojoj boci, trudeći se da izdignemo se iznad jarbola sopstvenih ukotvljenih maketa.
Kada se čezne za daljinama, bez dodira aktiviraju se senzori na dah aveti - obličja hologramskih primesa, s' kojima iz jednog u drugi, pa do bezbrojnih vagona ispijene osetnosti, neretko u pokretu, neretko nehotice, skupa bivamo ubačeni.
Ovde konkretno, u skorašnjoj prepisci sa Mirkom, koja je počela rezimeom naslova koje listamo u zadnje vreme, nehotice ili ne, ali dodirnuo sam se i tema koja su kod nas nekolicine probudile usputnu znatiželju.
Smernice su jednostrane, ali ubačene u najmanje izlišan neophodan kontekst.
Više sam sklepao nego što sam iznedrio.
Esejistika je irelevantna za moja putovanja.
Ne dočarava najdoslednije ekspresije mojih unutrašnjih previranja.
Sve više je poistovećujem sa traćenjem.
Gubim fokus!
Drugačiji čestar raste pokraj moih stražarnica.
Ne želim da bežim i ne dam se prevariti, pa nikad ne smem da smetnem s' uma da sam mediokritet koji manipuliše jeftinim trikovima poetičnosti.
U takvom okolišu prisebne neugodnosti, znam da mi ne preostaje ništa drugo do da pokušam da prevaziđem sebe i utvrdim se na ivici bezdana ne skretajući pogled od zabiti, špilja i jaruga u kojima vrebaju vekovne nemani i zovu me.
Kako bih se održao budnim, spavam na prostorci od trnja i žeravice s' uzlavljem od pozornosti ka bespuću.
Hranim se zavodljivim demonima koji se hrane krvoždernim zverima koji se hrane svaštojedima koji se hrane otrovnicama i divljim jagodama.
Nemam resursa za rasipanje.
Nemam vremena za iscrpljivanje.
Svi izvori mojih stremljenja slivaju se u jednu reku.
Dok oklevam i čekam, vodopad je pojilište na kojem tolim žeđ.
Dole u uzburkanosti pronalazim odraz pravog sebe.
U muljave tišake ne pogleđujem.
Zato će u budućnosti biti manje ovakvih razmetanja...
Iako stremim dalje, neretkima lažem kako je sve već napisano kako bih pojednostavio stvari.
U ličnom, pak, procesu doživljvanja sveta zamišljam kako sliku oblikujem prefinjenijim ekvilajzerima do momenata saznajnih prelamanja koji prozračno poimanje pulsirajuće stvarnosti čine iole (kristalno) jasnijim.
I nije sve u epskim razmerama.
Na neprekidnom putovanju dok kompozicija često zastajkuje ne potcenjujem ni značaj tih sitnih usputnih stanica u smislu iskustvene nužnosti.
Po strani literanih okeana duhovnosti (Džojs, Beket, Fokner, Fjodor, Niče, Kafka, Kami, Mar(ke)s, Pavić i kompanija) koji su najjače prigrlili moje biće, Rouza sam upoznao kao poodmakli klinac, Hamaša je voleo Saša, moj pobratim, a Stirnera doživljavam kao neku vrstu nulte tačke i egzotične destinacije na kojoj sam već bio i tu proveo ceo moj prethodni život.
Možda sam lud, ali odmalena imam osećaj da me iskre svih tih drevnih mudrosti prate i svetlucaju u mome suštanstvu.
Donekle iz obrazivosti, slušajući svoje najdublje instikte, zato uproštavam stvari i vezujem se za određene ideje pa neretke druge blefiram govoreći da sve je napisano, a istina je u stvari da najintimnije mislim kako se sve podrazumeva.
Tada je jedino bitno ono što preostaje, a to je nastaviti se kretati i kao po začaranom automatizmu bezuslovnih refleksa nesvesnog - ići dalje!
Ne bih tome više da pridodajem dublji smisao.
MIRKO:
...Tu gde staješ, i ne pridaješ i ne tražiš dublji značaj, vođen svojom intuicijom, ja želim da nastavim dalje, do samog ponora saznanja i moje svesti...
JA (SLAVKO):
Sviđa mi se to.
Nadovezaću se uskoro.
Ionako nisam zaokružio.
MIRKO:
(šalje mi YT link "Savremeni svetski pisci: Mišel Onfre / Michel Onfray")
"Nisam skeptik. Puštam svaki zvuk da prođe kroz mene"
Ali da li je dovoljno samo putovati Frojdovim vozovima samosvesti?
Pa čak ako i sve vreme ovog sveta provedeš stvarajući putopisne leksikone i činivši esejističke putokaze - priručnike za neko "novo čovečanstvo koje se budi", neće li ti život biti jednako isprazan i protraćen.
Za mene lično pojam spokojstva podudara se sa slikom sveta koji se ruši.
Ali ako bi redizajnirali stvarnost, ne bi li se vratili na iste one "nulte" početne pozicije?
I šta je alternativa?
Izvanredna izvesnost fejk realnosti koja favorizuje fabrikovanje idejnih kolaboracionih alhemičara što vazdan kuvaju metafičke bućkuriše-čorbe sa bljutkavim ukusom koje ipak najadekvanije zadovoljavaju standarde i potrebe većine, onih sa slabim stomakom?
Ili je "sve napisano" i rešenje je ipak "pred nosom"?
Postoji li zajednički vremenski činilac?
I šta je to zabranjeno što smo potisnuli paralisani pretnjama strašnog prekog suda?
Ubedili su nas da nismo kukavice ako izaberemo sigurnost, a da su revolucije šarene predstave sa dignutom pesnicom.
Ako ćemo po (mlado)hegelijancima, onda nikad ni neće doći pravi trenutak.
"Sa menjanjem sveta, menja se i svest ljudi", jednako ljutito im stoga obrusi Marks!
Biti komunista danas znači pratiti treptaje unutrašnjih previranja i vođen svetlošću sopstvenih/usađenih ideja, ne obazirati se već jurišati u prvim redovima.
Ista je presudna finesa!
Biti komunista znači biti jasan!
Mora se delati!
To je ta jedinstvena zabranjena esencija mudrosti u kojoj je sažima zajednički imenitelj za juče, danas i sutra.
Ne samo ići dalje, ne saznavati, ne samo kreirati i edukovati...
Delati, kako bi se ostvario kao ljudsko biće i upotpunio najbolju verziju sebe.
Delati sa uverenjem da ćeš svojim dejstvom dati šansu pravednijem svetu.
Da, kad bih živeo hiljadu godina, bio bih zasigurno najpre starovremski komunista, a onda sve ostalo redom: anarhista pa nihilista.
Ovako, uptavo tu, na mučnoj poziciji čekanja, dok ližem rane sunovrata aveti iz minulog vremena, vidim sebe kako na empirijskoj litici znanosti i kauzalnih događaja ujedno uljudno listam beleške, sumiram sećanja, vršim korekcije i zagledan u ponor sveznanja, mućkam sopstveni molotovljev koktel i kalim svoju oštricu do iznemoglosti kako bih je izbrusio do nesalomivosti.
Osećam se kao da sam umro mnogo puta do sada.
I kao u igricama kad se ne pređe misija ili u filmovima gde se jedan isti događaj beskrajno restartuje dok se ne uradi prava stvar, bojim se da će, kad se krug nagomilane frustracije otvori i ciklus nanovo pokrene, manevarski prostor za "next level" postajati sve skučeniji i skučeniji.
Okani se tradicionalnih mehanizama stvaranja utopije!
Marks nije ni bio Marksista.
Preuzmi stvar u svoje ruke!
Ne postoji pogodan trenutak, postoji samo savršeni plan!
Ista je ostala presudna finesa.
Budi hrabar!
Biti komunista sutra znači umeti iznenaditi sebe, biti sklon promenama, težiti nestalnosti, biti neuhvatljiva zver, tempirana bomba, ćudljivi nitroglicerin.
Koncizan a protivrečan.
Biti komunista sutra znači biti znatiželjan, a obazriv. Disciplinovan, a neobuzdan. Pažljivo planirati, a otimati se kontroli. Otvoriti se za tuđe misli, a slušati svoj unutrašnji glas.
A on će ti govoriti:
"Teži savršenstvu jer šansu ćeš imati samo jednu.
Tada dejstvuj!
Ne sumnjaj u sebe!
Raduj se ako plamen zahvati i tvoju odeću iz -second handa-!
To će biti znak da si bio do kraja dosledan.
Ni reč više!
Jezik za zubima!"
ps. (SLAVKO MIRKU)
Ovo je ujedno nadovezivanje na našu prethodnu debatu.
Ostalo vezano za dotičnog gospodina sa kojim sam počeo je ok.
Literalno - kul.
Religija - "školski".
Samo mi je ideološki, kao što rekoh, malo klimavo...
