Intervju: Boris Vlastelica (Repetitor)

Foto: Vesna Jovanović

MB: Kako si proveo karantinski period? Šta si čitao, gledao, slušao?

BV: Sa Ivom, mojom devojkom sam pogledao sve moguće serije i upoznao sve šume oko Beograda. Inače sam fan serija, taj format mi najviše odgovara. Još ako je neka uvrnuta komedija to je to, mada mislim da sam sve odgledao. Od ozbiljnih serija gledao sam Sopranove, možda i najveće remek delo, jedinu seriju koja mi je dostigla i možda prestigla Wire. Dosta sam svirao, ovako sam za sebe i slušao muziku, ali u tom periodu kako je nekako globalno bila dosta smorena atmosfera onda je i sva ta muzika bila tužna i apatična, mada nastala je jedna dobra pesma za album. Svirao sam komšijama sa terase "Sve što želim u ovom trenutku" svakog dana u isto vreme jedan period. A čitao sam uglavnom vesti i analize, nekako mi je teško da se zadubim u nešto drugo kad se toliko stvari odvija i menja.

MB: Kako vidiš položaj muzičara u ovom periodu?

BV: Prokleto. Sreća u nesreći je da dobar deo scene nije ni živeo od muzike pa će ovo lakše da podnese, ali svi mi koji jesmo smo u dosta bezizlaznoj situaciji jer ovo će da traje još dugo, na žalost. I to nisu samo muzičari nego i svi od konobara do čistačice. Samo se nadam da ovo prisilno gašenje noćnog života neće uzrokovati i iskorenjivanje istog, već da ćemo se vratiti kad god bude moglo, da iživimo ovo što se nakuplja.

MB: Vi kao bend aktivno postojite skoro 15 godina. S obzirom da je to već ozbiljan staž, koliko ste se kao bend promenili? Koliko je teško održati bend tako dugo i kada se osvrneš iza sebe, kako vidiš tih 15 godina?

BV: To zahteva čitav jedan poseban intervju da ti odgovorim, ali ukratko nekad ne mogu da verujem šta smo sve doživeli koliko ljubavi, gde smo sve bili, i mislim da svo troje to isto osećamo i da smo jako zahvalni pre svega publici koja je stvarno naš oslonac. Najiskrenije, jedno je svirati nešto u podrumu, ok ložili smo se mi i tada, ali pravili su se u glavi drugi planovi za život, ali kad smo videli kako ljudi reaguju na koncertima, kada nekog tako pokreneš ne želiš da to prestane. Svi drugi planovi su padali u vodu. Koncerti su taj haj koji nas vodi, a sad smo ko žedni u pustinji.

MB: Prateći Vas na društvenim mrežama, vidim da radite na novom materijalu. Čini mi se da sam na svirci u KST-u prošle godine čuo jednu stvar koja je novija. Šta spremate novo, kako napreduje rad na novim stvarima? Da li je nešto već spremno da se pusti u etar?

BV: Pa od januara smo radili na pesmama, i kao bio je plan da snimimo na proleće kod Uroša Milkića u studiju. Napravili smo pesme za mesec i po dana, i krenuli da radimo sa producentom Milanom Bjelicom na njima, da ih spremamo za snimanje kad je proglašeno vanredno stanje. Uspeli smo u ovom međuperiodu sad krajem juna, u poslednji čas da ih snimimo. Ne mogu da vam opišem koliko jedva čekamo da objavimo album, ali bojim se da je najraniji rok na jesen, posebno jer se sve stalno odlaže zbog korona, karantina i ostalog.

MB: Okačili ste skoro na Youtube kanalu svirku iz SKC-a, iz 2018. godine. Bend ste sa zavidnom kilometražom, te praktično da nema mesta gde niste svirali (računajući i Kinu) koja je tebi lično svirka bila najupečatljivija do sada?

BV: Pored te kineske i ovih najmasovnijih kod nas, pada mi na pamet drugi put kad smo bili u Moskvi. Bili smo bukirani na prvom izdanju Bol festivala, koji je sada velik, Slaves su svirali prošle godine itd. Ali prve godine smo mi bili jedino strano ime na festivalu, i bili smo hedlajneri. Sve je bilo kao u snu, soma i po ljudi čeka da nas vidi, imamo najbolji slot, luksuzan hotel, vozač, i pred naš koncert krene nezapamćeno nevreme, odnese binu, potopi miksetu, potpuno uhvati sve nespremne. Ogromna šteta nastane, a nas premeste u neki mali klub u zatvorenom koji jedva prima trista ljudi. Tu su probali da uđu svi, napravili preveliku gužvu, mi kad smo zasvirali krenula je šutka. Obaraju Rusi stalke sa ozvučenjem, ne jebu živu silu, neko mi je samo pocepao i odneo majicu dok sam svirao, lije sa nas, lije sa plafona kolika je dušegupka, stvarno neviđena publika i koncert za pamćenje.

MB: Koja je tebi najbolja svirka na kojoj si bio, kao slušalac?

BV: Retko i dobro pitanje, ali jako teško se izborim sa naj kategorijama. Možda više njih i biću jako subjektivan, ovo su meni koncerti kada sam doživljavao katarze maltene koliko mi je bilo dobro. Iggy na Exitu kao klinac pobego od kuće da to vidim i raspametio se, pa White Stripes, pa Dirtbombs u SKCu, Thee Oh Sees u starom Drugstoreu, Petrol, pokojni beogradski bend na nekom splavu kod Ade, mislim da se zvao Krivi Stojko, Proto Tip i Koi Koi na Hali Galiju, a bilo je i omiljenih koncerata kada ne znam šta ću da gledam na nekom festivalu pa me neki nepoznati bend razvali potpuno, kao jedan relativno nepoznati holadnski bend zZz na Fusionu u 4 ujutru na nekom Exitu. Sigurno sam svašta zaboravio.

MB: Repetitor je starosedelac Bigza. Kako vidiš ovu ’’novu’’ aktuelizaciju pitanja statusa zgrade i ustanove? Kako misliš da treba da se uredi i reši status Bigza?

BV: Tu se sad natežu grad i trenutni vlasnici, ko zna šta se dešava, ali privatno je vlasništvo, tako da ovo što grad najavljuje ne može tek tako, pa jedini razlog zašto bi puštali takve buve u javnost je da je to priprema terena. Svi već misle da je Bigz prodat, zatvoren, ili nekakvo leglo zaraze, što ništa nije tačno, tako da je verovatno to bila namera. Inače wci u Bigzu nikad nisu bili čistiji, dođite na sedmi da se uverite.

MB: U Beogradu, a i širom cele Srbije su aktuelni protesti. Kakvo je tvoje viđenje protesta i načina na koji se razvijaju?

BV: Pa ne razvijaju se više, gototovo je s tim pacifikovano je sve i to je to. Dosta mi je bolno bilo da gledam kako klince koji učestvuju u neredima proglašavaju ubačenim elementima jer ne umeju da ih shvate i da razumeju taj bes. Mi nemamo više kroz koju instituciju da pokažemo nezadovoljstvo, nego na ulici, i meni je bilo drago da vidim da na taj način još uvek može da proključa. I mislim da je osuda i panika oko radikalnijeg vida protesta od strane kako liberalnih medija, tako i vlasti, doprinela tome da se on pacifikuje i ugasi. Poslednji korak u tom smeru je bilo pojavljivanje stranačkih lidera, bez da budu oterani kao prvih dana. Sledećeg dana se niko nije okupio. Mislim da je kad se podvuče crta to bilo ventiliranje nezadovoljstva nakupljanog usled fatalnih poteza vlasti od maja na ovamo, preranog otvaranja, ćoravih kutija na izborima, najave priznanja Kosova i tako dalje, razloga je na pretek, i tako heterogeno nezadovoljstvo je jedino i moglo da ispliva u ovoj formi neformulisanih zahteva i nereda. Sada bi razne organizacije i stranke da se nakače na to, da mu nakaleme svoju politiku i naprave ponovo neke uboge šetnje kao i do sada, što malo ko želi. Umesto toga treba da gledaju kako da izvuku pohapšene klince iz zatvora, jer ovo što vlast sada radi je zastrašivanje i upozerenje svima, na koje ne treba pristajati.