“Limunovo drvo” kao metafora jednog vremena
Intervju: Branko Radaković, autor filma o grupi koja je prethodila “novom talasu”
Razgovarao: Dejan Dabić
Multimedijalni umetnik Branko Radaković uradio je dokumentarni film o nedovoljno poznatoj beogradskoj grupi “Limunovo drvo” iz koje su potekli: Milan Mladenović, Dušan Kojić-Koja i Ivica Vdović-Vd i koja je, nezasluženo, ostala u senci srpskog i jugoslovenskog rokenrola, iako je bila prethodnica beogradskog “novog talasa”.
“Limunovo drvo” formirali su 1977. godine u Beogradu: Milan Mladenović, Milan-Mikica Stefanović i Dragomir-Gagi Mihailović. Tokom tri godine postojanja, bend nije objavio nijedan zvanični snimak, niti album, ali ostali su snimci sa par koncerata u Beogradu i Novom Sadu, kao i demo snimci. Grupa je tokom tri godine često menjala članove, a veći deo poslednje postave “Limunovog drveta” (Milan Mladenović, Dušan Kojić-Koja i Ivica Vdović-Vd), formirao je kasnije poznati beogradski novotalasni bend “Šarlo akrobata”.
Zašto je do realizacije filma o “važnoj grupi o kojoj se malo zna” (citat Ivana Ivačkovića) došlo tek sada? Jer, iz ovog benda potekli su i Milan Mladenović, i Koja, i Vd, a “Limunovo drvo” izvršilo je važan uticaj na “Šarlo akrobatu”, “EKV”, “Disciplinu kičme”…?
Zato što institucije takva stvar, kao i većina kvalitetnih ideja, ne zanima, iako se u javnosti predstavljaju drugačije. Da se nisam pokrenuo sam i izgurao celu priču do kraja, ne da ne bi bilo tog ”tek sada”, nego bi bilo ”nikada” i ”to nije važno”.
Kako ste pronalazili arhivu? “Limunovo drvo” nije objavilo nijedan album, ali neke njihove pesme, kao što je “Oko moje glave”, percipirane su tek kasnije preko “Šarlo akrobate”.
Veliki broj fotografija benda sam, recimo, dobio od Zorana Rosića Rose, koji je u neku ruku bio i neka vrsta njihovog ličnog fotografa. Arhivske snimke sa njihova dva samostalna koncerta iz Beograda i Novog Sada dobio sam od Milana Stefanovića Mikice (člana grupe − prim. D. D), a i ja sam imao nešto u svojoj privatnoj arhivi. Što se tiče pesme ”Oko moje glave”, normalno je da su mase prihvatile tu pesmu kao pesmu ”Šarla akrobate”, jer je snimljena i objavljena u vreme procvata tadašnje nove muzičke popularne scene. Urađen je i spot, a ”Limunovo drvo” je u originalnoj varijanti izvodilo tu pesmu na koncertima, pa je samo određeni broj ljudi imao priliku da je čuje u tom izvornom izdanju.
Milan Stefanović Mikica smatra da “Limunovo drvo” nisu mogli da svrstaju ni u jedan žanr mada se čini da je ovaj bend najavio beogradski novi talas i ključni album “Paket aranžman”.
Sve ste pogodili. Celu tu ekipu i ne možete svrstati u isti žanr. Ni ”Šarla akrobatu” ne možete smestiti samo u jedan kalup, a i album ”Paket aranžman” je takođe jedan eksperiment. Ako ćemo govoriti o tome da li su tada bili u isto vreme u koraku sa svetskim stremljenjima, činjenica je da i ”Paket aranžman” nije bio među prvim albumima u pogledu tog tadašnjeg novog doba.
Kakav je bio premijerni prijem filma u Dokukinu KIC u Zagrebu budući da je Milan Mladenović uživao kultni status u toj sredini, čak je i jedna ulica tamo nazvana po njemu?
Meni lično je bio verovatno najdraži. Pogotovo zato što sam upoznao neke ljude sa kojima sam i danas u kontaktu i sa kojima su usledili planovi o saradnji, a koji bi trebali uskoro biti i realizovani.
Kakve su mogućnosti da ovaj film osim istoriografskog i filmofilskog, izvrši još jedan, i to − diskografski uticaj, i da se, možda, nakon toliko godina pojavi album “Limunovog drveta”, za sve nekadašnje fanove i generacije koje dolaze?
To bi bilo krasno, ali za to je potrebno da se Husein Hasanefendić Hus pokrene i pronađe studijske snimke “Limunovog drveta” snimljene 1979. u Zagrebu. On ih je producirao i navodno ih poseduje, ali ne može da ih nađe. Verujem da ako zaista još uvek postoje, da bi oni bili najrespektabilniji za izdavačke kuće, jer delovi snimaka koje sam upotrebio za film ne bi sigurno zadovoljili urednike, a ni publiku kada bi ih čula u celosti.
Da li ste imali bilo kakvu društvenu podršku s obzirom na to da su se mnogi važni ljudi u našem društvu formirali na muzici Milana Mladenovića i drugova, kao i programa koje je nudio Studentski kulturni centar u Beogradu?
U suštini, danas su na snazi druge vrednosti, tako da mogu reći da sam imao moralnu podršku od individualaca koji znaju da cene prave stvari. Ipak, u završnici, sve se svelo na moja sopstvena pleća.
Koliko se rad na ovom filmu razlikovao od nekih Vaših drugih filmova i nije li on pomalo urađen i za svoju dušu i duše nekadašnjih rokera kojih je, nažalost, sve manje i koji su, čini mi se, izgubili bitku sa ostalim segmentima masovne kulture?
Svaki moj film i delo rađeni su srcem i isključivo za moju dušu. Što se tiče rokera, ko razume, shvatiće ko to radi da bi došao samo do cure ili love, a ko zbog nadogradnje sopstvenog duha. To isto važi i za sve druge sfere umetnosti.
Tekst originalno izašao u Pressing magazinu i preuzet je ljubaznošću autora Dejana Dabića.
