GistroFM: Ne mogu da volim, a da odlazim
Oduvek sam voleo noć. Tada svi smarači spavaju, niko mi ništa ne suflira, misli čujem kristalno jasno, sva sreća je samo moja i sav bol je ogoljen na suštinu. Tamo gde je sve moje i gde je suština, uvek je muzika. Sa njom nikada ne razgovaram na isti način kao noću. Čak ni nedeljom. Iako mnoge pesme koje volim ne bi zvučale isto bez sunca, jutarnje kafe i sijeste u popodnevnom polusnu, kada bi mi neko zabranio noć, čini mi se da bih prestao da slušam muziku.
Jedna od dobrih strana svega ovog lošeg oko nas je to što opet imam noć u onom izvornom obliku. Konačno više ne postoji nikakva griža savesti zbog odlaska u krevet u pet i ustajanja u podne. A kao Beograd, i Teksas miriše drugačije u pola četiri ujutru nego u bilo koje drugo doba. I muzika mi tada radi čuda. Gotovo sve pesme iz današnje emisije izabrao sam baš tada, u gluvo doba noći, na verandi.
Naslov sam pozajmio iz pesme koja je više moja nego skoro sve druge koje danas puštam. Nju je napisao čovek kog sam svojevremeno sretao u pola četiri ujutru u supermarketu u Jerkoviću. Ja kupovao moje, a Nikola svoje gorivo za noć. Ti stihovi "Ne mogu da volim, a da odlazim / Ne mogu da moram, a da uradim" više govore o meni nego svaka priča koju sam ikad napisao. Emocije koje osećam dok je slušam, mogu se porediti samo sa onim emocijama za koje su zaduženi ljudi koje volim najviše na svetu. Zato ona, zato baš danas. I zato uvek.
Pored nje, danas će još 34 pesme probati da, svaka na svoj način, unese boje i miris u još jednu nedelju u izolaciji.
