Repetitor: Odavde do beskraja
Od prvog nastupa benda Repetiror kome sam prisustvovao prošlo je skoro deset godina. Od tada sam imao prilike da gledam mnoge od najvećih svetskih bendova. The Strokes su recimo, imali prilično jadan i neubedljiv nastup, The Black Keys, profesionalno odrađen, bez puno emocija, Interpol sam gledao dva puta, prvi put je bilo jedva podnošljivo slušati i gledati ih, drugi put je bilo odlično, The XX su bili užasno dosadni, Tame Impala bledi i anemični. Repetitor, nakon, možda i dvocifrenog broja njihovih koncerata koje sam gledao, uvek i apsolutno uvek su bili fantastični.
Tako je bilo i na njihovom poslednjem nastupu u klubu Feedback, 22. decembra, u Nišu. Koncert je trajao otrpilike sat vremena i završio se u pristojno vreme, odmah nakon ponoći. Kako je ovaj nastup zvanično bio promocija njihovog odličnog novog albuma „Gde ćeš“ imali smo prilike da čujemo pesme sa ovog izdanja kao i njihove najveće hitove sa „Sve što vidim je prvi put“ i „Dobrodošli na okean“.
Prava snaga i moć Repetitorovih pesama najbolje se oseti u njihovom živom izvođenju. Pesme sa novog albuma zvuče još moćnije i mračnije uživo nego na samom albumu. Jedan od mojih favorita na poslednjem albumu „Ako te ikada“ me je bukvalno oduvala svojom snagom i žestinom , isto je i sa pesmama „Jataci“ i „Beskraj“. Odličnom utisku dopineo je i veoma dobar zvuk. Iako je bilo koncerata u ovom klubu kada bendovi koji nastupaju ne zvuče preterano dobro, Repetiror je zvučao savršeno. Svaki detalj je bio na svom mestu. Bas gitara i bubanj su zvučali čvrsto i stvarali snažan temelj Borisovoj gitari. I na kraju svaki od vokala, Borisov, Ana Marijin i Milenin savršeno su se čuli u svakom trenutku i pored zida gitarske buke kojim su bili okruženi.
Energija i emocije koje Repetitor prenosi na publiku na svojim nastupima, kroz svoju muziku su jedinstven doživljaj i nešto što ponekad ne doživite na nastupima mnogo poznatijih svetskih muzičkih zvezda. Na ovom nastupu prostor kluba Feedback bio poprilično popunjen, to ipak nije dovoljno za bend ovog kvaliteta. Druga stvar koja mi je privukla pažnju je sam starosni profil posetioca, koji je najvećim delom činila publika koja je u četvrtoj pa i petoj deceniji života, što je za svaku pohvalu. A ono što nije, je mali broj pripadnika generacije kojoj sami članovi Repetitora pripadaju, i pri tome govorim samo o ovom nastupu, nadam se da je na drugim koncertima drugačije. Zašto je to tako, pitanje je koje zalužuje mnogo dublje i ozbiljnije analize. Rock and Roll je uvek bio vrsta bunta protiv svega što nije dobro u svetu koji je oko nas, a Repetitor, bez obzira da li oni sami to žele ili ne, je svojom muzikom najsnažniji glas svoje generacije. Ova trojka, to što radi, radi na najbolji mogući način i jedno što se pitam na kraju je, da li mi uopšte zaslužujemo ovakav bend.
