Nema sumnje da je ljubav jedna od najsilovanijih reči na planeti. Njome se svi služe - od cvećara, prepametnih kopirajtera, preko onih lajfkoučeva koji prodaju muda za bubrege, sve do ljudi koji blage veze nemaju šta je ona. Zato i nije čudo što je mnogi izgovaraju sa cinizmom ili je vezuju uz patetiku koja služi da bi se nešto, nekom uvalilo. To nas dovodi dotle da je ova reč danas poprilično obesmišljena. Ali jebeš reč. I jebeš one koji misle da je to samo reč.
U ovo vreme kada svet odlazi dođavola, kada je ljudska pohlepa konačno došla po svoje, kada se tresu gaće i onima koji su na svako "volim te" prevrtali očima, ali i onima koji su svoje invalidne emocije sakrivali komentarom da je nešto lepo i iskreno patetično, mislim da nam svima nikad nije bilo potrebnije osećanje koje označava ta reč što se rimuje sa ubav. Crnima, belima, žutima, vernicima i nevernicima, od Argentine do Kine. Bukvalno svima.
Upravo o tome govori pesma koja otvara današnju Gistro FM epizodu. Nju su pre više od pola veka napisali Bart Bakarak i Hal Dejvid, a već četvrt veka mi je najdraža verzija koju peva Dion Vorvik. Ako u vreme kada od bolesti širom sveta umiru hiljade ljudi dnevno, stihove "What the world needs now is love, sweet love / No not just for some but for everyone" doživljavate kao naivne ili ljigave, niste cinik već budala. Jer svetu je sada dok ovo čitate ljubav potrebna isto, ako ne čak i više, od leka za virus.
Sa nadom da neću još mnogo dugo spremati emisije sa muzikom koja mi najviše prija među 4 zida, onda kada ceo svet stavim na off, naslov ove epizode nosi optimizam. Njega sam maznuo iz pesme grupe The National, iste one kojom se završava ovonedeljna epizoda i u kojoj se čuju stihovi "Baby, we'll be fine, all we've gotta do is be brave and be kind". To je stvarno sve što treba sada. I znam da ćemo biti dobro, baby.