Džezijada na Nišvilu

Aug 16, 2019

Nisam ljubitelj džeza. Mnogi su mi govorili da ljubav i razumevanje ove vrste muzike dolazi sa godinama. Možda je i tako, ali u mom slučaju to je izostalo. Krosover različitih žanrova sa džezom ume da bude veoma zanimliv, i živopisan ali i pored poštovanja koje imam prema ovom žanru, muzički pravci u kojima je džez dominantan nikada nisu bili “moja šolja čaja”. To je i glavni razlog zašto ne pamtim kada sam poslednji put bio na celom festivalu, iako se održava u mom rodnom gradu.

Nišvil je gotovo uvek imao poneko veoma zanimljivo ime, koje bi vredelo pogledati, tako da pamtim odlične nastupe Solomona Burka, ili Nouvelle Vague. Mislim da je ujedno taj nastup pomenutog francuskog benda 2013.godine bila i moj poslednja poseta ovom festivalu do ove godine.

Moja iskustva sa 25, jubilarnog izdanja Nišvil festivala su pomešana, zato krenimo od onih dobrih.

Prvi dan je doneo veoma prijatana muzička iznenađenja. Nastup pet big bendova i džez legendi Larry Vučkovića i Stjepka Guta, bio je veoma zanimljiv i za slušaoce poput mene. I pored izvesnih tehničkih problema, lošeg ozvučenja pojedinih solista ili veoma glasne muzike sa hip hop stejdža koja se mešala u tiše delove ovog nastupa, utisak je ipak pozitivan.

Nastup Yossi Fine & Ben Aylon Trio, izraelskog sastava ostavio je jedan od najjačih utisaka na mene. Mešavina elemenata muzike bliskoistočne pa i Saharske regije sa modernim žanrovima, poput džeza, psihodelije ili rocka, deluje veoma zanimljivo.

Bilo je malo neprijatnih momenata kada je njihova muzika malo previše poznato zazvučala, što samo govori o jakom uticaju muzike bliskog Istoka, na ono što mi smatramo nekom vrstom folka. Bilo je i odličnih trenutaka kada su psihodelični melodije gitare i klavijature obojene tonovima karakterističnim za muziku benda Tinariwen, čija je zvuk ukorenjen u kulturu Saharskih naroda, tuarega pre svih.

Drugo veliko iznenađenje tog dana došlo je od benda Dat Brass. Pre festival nisam proverio ko je ko, i kako je već u startu nastup svih muzičara poprilično kasnio, proverio sam na internetu da li vredi ostati na poslednji nastup prve festivalske večeri. Prva stvar koju je google izbacio bili su veoma pozitivni utisci sa njihovog nastupa na Glastoberi festivalu.

Dat Brass su apsolutno ekspodirali na sceni. Fuzija bras muzike, elektronike, hip hopa i sve to uvijeno u žestoku pank energiju čine njihov nastup jednim od najboljih na ovom festivalu. Velika je šteta što, kao i za većinu poslednjih nastupa ostalo veoma malo publike, koja je pak, muziku Dat Brass propratila na najbolji mogući naši i nije dozvolila momcima da napuste binu nakon kraja njihovog seta.

Ostali dani nisu ostavili ni blizu tako dobar utisak kao prvi. Sa drugog dana moram izdvojitii nastupe mladog poljskog sastava Marcin Pater Trio feat Jakub Mizeracki, Sun Dew , internacionalne postave iz Berlina, i ponajviše Desy Live Band, sa veoma zanimljivom pevačicom čija muzika je donela modernu fuziju popa, džeza i trip hopa.

Na ostalim stejdževima, bar ono što sam mogao da pogledam treba izdvojiti zanimljiv i prijatan mejsntrim pop indijskog benda 4TH Element, što je ujedno i jedino što sam pogledao na Open stejdžu. Nastup benda Baobab, jedini me je doveo do Air bine i tog dela tvrđave. Kako je njihov nastup nešto što čekam prilično dugo, veoma sam se radovao prilici da ih gledam uživo. Momci su u potpunosti opravdali moja očekivanja, ali sam ostao pomalo raočaran jer je nastup bio, barem meni previse kratak, što ide na dušu organizatorima.

Od ove godine na Nišvilu postoji i hip hop stejdž. Moram da priznam da sam bio malo skeptičan najavom hip hop stejdža na džez festivalu, ali na kraju je ispalo da je tu bilo odličnih nastupa ili tačnije, sva tri koje sam gledao bili su odlični. Hrvatski TBF nastupili su sa punom živom postavom, što je zvučalo veoma dobro. Marčelo je već veteran i njegovi nastupi su uvek na viskom nivou, dok su Stereo Banana, koji su sa razlogom i miljenici domaće publike imali izvanredan, energičan nastup koji je bi po svemu zaslužio da bude na nekoj od glavnih bina, kao uostalom i druga dva pomenuta benda.

Najava nastupa irskog muzičara Boba Geldofa je bila iznenađenje. On sam, je meni daleko poznatiji po Live Aidu nego po muzici, kojom se i ne bavi previše. Geldof u karijeri ima četiri solo albuma, od kojih je poslednji objavio pre gotovo jedne decenije. Do najave njegovog nastupa nisam ni znao da je čovek još uvek živ, a kamoli da se i dalje bavi muzikom. Pa ipak ispalo je da je Bob Geldof i njegov nenametljivi mejstrim rock sa elementima irske folk muzike bio prijatan i kvalitetan nastup. Na moje veliko iznenađenje, oko mene je bilo posetioci festivala, starijih od mene koji su osim “I Don’t Like Mondays“ znali još po neku njegovu pesmu.

Jedan od kvaliteta, koji se mora priznati Nišvile festivalu je da uspevaju da privuku relevantana imena iz džez muzike. Kao što sam napomenuo ovaj žanr mi nije blizak, pa moram da verujem kolegi koji se daleko bolje poznaje ovaj žanr i već pisao o tome šta ne treba propustiti na festivalu.

Christian Scott, Maceo Parker, Kenny Werner Quartet su svakako imali kvalitetne nastupe ali ostaviću ih bez ikakvog komentara. Seun Kuti je pokazao da je on muzičar za velike nastupe i velike bine. Njegova muzika lako dolazi i do ljudi koji ga nikada pre nisu slušali, njegova pojava jednostavno okupira publku, pa ipak, ja nisam bio ljubitelj afrobita, a neću biti ni nakon ovog nastupa.

Ako imate stav da o ovakvim događajima treba pisati samo pozitivne stvari, onda slobodno prekinute sa čitanjem. Nedostaci su uvek prisutni i treba jasno ukazati na njih, kako bi ih organizatori potencijalno otklonili narednih godina.

Niška tvrđava, mesto na kome se odvija festival, nije pod ingerencijom organizatora festvala, ali sve jedno je prilika uputiti koju reč gradskoj vlasti koja ima ingerencije. Jasno je da gradska vlast želi da uz minimalno ulaganja izvuče najviše. Pri tome ne mislim samo na ovu trentuno vladajuću, već na sve u poslednjih dvadeset godina. Ja lično, u večernjim i noćnim časovima, posebno vikendom (preko dana je to prijatno mesto) godinama nisam kročio u tvrđavu, jer tada je Tvrđava prepuštena osobama ili preduzetnicima koji su je, pored uništavanja ostataka iz antičkog perioda, pretvorili u jezgro treša i neukusa.

Veliki deo staza je u lošem stanju i neosvetljen. Tokom festivala je prepuno ljudi pa to ne nezigleda strašno, ali ostalih 360 dana zabačeniji delovi izgledaju kao savšeno prijatno mesto za serijske silovatelje i manijake. Tokom devedesetih, sa obzirom da mi je fakultet bio sa druge strane i najkraći put do njega upravo prolazi kroz tvrđavu, često sam se vraćao u društvu koleginica koje su pričale o veoma neprijatnim mometima na delu staze koja je tada bila prava aleja perveznjaka. Verujem da sada nije takva situacija ali taj deo ni danas ne izgleda puno bolje.

Deo oko hip hop / midnight dance bine ograničen je ruševinama zgrada, koje su nekada bili umetnički ateljei. Sada su zidovi tih ruina ukrašeni zanimljivim muralima, i na noćnom svetlu to ih čini ljupkim i ineresantnim, posebno za selfije ili fotografije koje će se kačiti po socijalnim mrežama. U dnevnoj svetlosti nisu tako romantični, već izgledaju kao mesto odakle vas ne bi iznenadilo da iskoči nekakav zmaj, dok su zmije i miševi dugogodišnji stanovnici. Aktuelna gradska vlast godinama dokazuje da je kultura poslednja rupa na svirali, kao i interesi njihovih sugrađana. Da postoji finansijski interes da se ovo mesto uredi ovo mesto bi bilo uređeno, ovako propušta potencijal ovog mesta kao multifunkcijskog kulturnog prostora koji je gradu preko potreban.

Iako se organizarori hvala da je svake godine festival bolji, takav utisak nisam stekao, posebno nakon pause od šest godina. Nišvile je postao veći. O pozorišnom delu festivala čuo sam samo pohvale od mnogo ljudi čijoj reči verujem U pozadini festivala postoji mnogo radionica za muzičare koje valja pohvaliti. Broj umetnika koji nastupaju je prilično porastao, što sigurno zahteva ozbiljnu logistiku, i sa te strane organizatoru se mora odati priznanje za taj deo organizacije.

Ali postoji i dalje mnogo nedostataka koji nikako ne odgovoraju renomeu koji bi festival teži da postigne. Sitni tehnički problemi poput postavljanja nekih konstrukcija za kretanje kamere tokom nastupa, pa gosti moraju da zaobilaze varnice koje nastaju dok tehničko osoblje seče metal ili slušaju udarce čekića, dok isto tehničko osoblje nešto iz sve snage lupa po pomenutoj metalnoj konstrukciji Ili dva dana bez pokretnih toaleta na hip hop/midnight dance bini, jeste propust koji ne može nikako da se opravda.

Raspored bina je takođe izazivao probleme. Već sam pomenuo zvuk sa hiphop bine, koji se mešao u neke tiše nastupe na glavnim binama. Zatim, Open stejdž je previše blizu glavne bine, pa je nastupe tu teško pratiti. Air stejdž je u poptuno zabačenom delu tvrđave i daleko bolje je bilo mesto koje je zauzimao tokom prethodnih godina. Pozitivno je postavljanje bina sa filmovima, jer sam primetio da su sve stolice na tim mestima uvek bile popunjene. Nepostojanje satnice za sve druge bine osim glavne je veliki neostatak jer kako bi posetioc trebao da zna kada koji muzičar ili bend na njima nastupa.

Ne postojanje bilo kakvih informacija o muzičarima koji su na drugim binama (osim glavne) u zvaničnom štampanom materjalu je takođe loša pojava, jer ne možete očekivati da se posetioc sam informiše o učesnicima festivala. Praksa svih ozbiljnih festivala, a ujedno i pravo posetioca je da o svim učesnicima, bilo da nastupaju na glavnoj ili nekoj od manjih bina, budu adekvatno informisani u pratećem štampanom materjalu. Ovde se treba postaviti i pitanje opravdanosti postojanja ovoliko mnogo besplatnog sadržaja. Besplatni sadržaj je svakako način da festival nešto vrati i pokloni gradu u kome se odvija, ali poptuno je kontraproduktivno.

Ne samo neadekvatan raspored bina, već i izbor muzičara koji na njima sviraju kvario je uživanje u muzici. Pojedinim umtnicima koji su nastupali glavnoj bini daleko bi više odgovarala neka intimnija bina na kojoj bi ljubitelji njihove muzike mogli da u njoj uživaju neometani od glasnog razgovora onih koji su na festival zalutali ili došli da vide i budu viđeni.

Sve ovo nije ni najveći deo problema koji se protežu do same srži festivala, grada i njegove publike. Istina, Nišvil je festival kakav ovaj grad zaslužuje, i to nije kompliment. Ovaj grad voli vašare i Nišvil se pretvara u upravo to. Prafraziraću Christiana Scotta i nešto što je izjavio tokom nastupa “kad neko kaže Jazz mnogi odmah pomisle kako su pametniji i otmeniji”. Može se u imenu festivala dodati ono jazz ali ga to ne čini ni malo kulturnijim ili boljim od gomile drugih vašara koje imamo širom ove zemlje. Miris roštilja (nedostaju pečenjare, ali tu je sledeća godina) i galama posetioca je na svim dešavanjima potpuno ista.

Kultura nije neki zarazni virus koji ćete nahvatati tako što ćete se jednom godišnje pojaviti na nekom događaju, koji pored svog imena lepi etiketu kulturnog. Kulturni sadržaji u Nišu, tokom godine su retkost, pri tome treba napraviti razliku između kulturnih i zabavnih, jer ovi prvi po nekad mogu biti i zabavni, a ovi drugi ne znači da su apriori kulturni, a i kada ih ima često su slabo posećeni. Nišvil postaje mesto koji većina posetioca iz ovog grada koristi kao događaj na kome će da se nadiše “kulture” za godinu dana, uz gomilu selfija da to i dokažu, pa im je potpuno mirna savest za apsolutnu kulturnu celogodišnju apstinenciju ili pak, da neki od viđenijih naprednih građana mestom u VIP loži sebi zalepe etiketu “kulturne” osobe.

Nišvil odavno nije džez festival jer imamo mnogo muzičara čija se muzika ne može svrstati u džez, i dobro je što je tako. Tokom celog trajanja festivala često se čuju negativni kometari posetioca kako ima sve manje džeza, ili kako treba biti više džeza a onda neke od nastupa ne možeš čuti od galame i žamora istih tih osoba koje su kukale za više džeza.

Izbor muzičara iz džez voda je sasvim adekvatan za renome i veličinu festivala i na njemu možemo videti veoma važna imena ovog žanra na svetskoj sceni. Problem nastaje u izboru onih koji su van džez muzike. Uz dužno poštvanje prema svim učesnicima i onome što su radili tokom svojih karijera, većina njih ne predstavlja relevantne pojave na svetskoj muzičkoj sceni, što opet u potpunosti odgovara strukturi festivala i ogromnom delu njegove publike kojoj je upravo Nišvil jedini kulturni dogadjaj kojem prisustvuje tokom cele godine. Značaj kultunih institucija i događaja je da rade na boljitku i unapređenju svoje okoline, i na žalost ne stičem utisak da Nišvil to radi na pravi način.

Ovakvo stanje perpetualnog limba između festivala i njegove publike je u potpunosti održivo. Gradske vlasti imaju “kulturnu” manifestaciju, preko koje operu svoju savest, organizatori dobijaju finansijska sredstva, a publika će ionako progutati sve ono što Nišvil ponudi jer druga opcija ne postoji. A možda je i tako bolje, ako bi Nišvil postao nešto izuzetno, verovatno bi ga aktuelna gradska vlast poklonila nekome.