Serge Gainsbourg: Otac francuskog popa

Sep 25, 2019

Pored Šarla Aznavura i Žaka Brela, siguran sam da pri pomenu francuske pop muzike, najveći broj ljudi prvo pomisli na Serža Gejnzbura. A kako i ne bi kada se tiraž njegovih ploča broji u desetinama miliona, kada je u drugoj polovini šezdesetih u Francuskoj bio omiljeniji od “Bitlsa” i kada se njegovi skandali prepričavaju i gotovo pola veka kasnije. Kompozitor, tekstopisac, producent, scenarista, reditelj, slikar, boem, zavodnik – samo su neki od epiteta koji su neraskidivo povezani sa njegovim imenom.

Seržove afere i bezobrazluke ostavićemo nekim novinama u kojima preovladava žuta boja, dok ćemo se ovde baviti njegovom muzikom. Kako je nemoguće pomenuti sve značajne pesme i albume koje je snimio, osvrnućemo se samo na one najvažnije.

Tri perioda

Seržovu diskografiju možemo podeliti na tri perioda. Prvi, od 1958. do 1967. U tom razdoblju snimao je ploče koje su muzički bile najbliže izvornoj francuskoj šansoni, ali uz uticaje iz popa, džeza i kabarea. Što se stihova tiče, oni su već druga priča. Tako na primer u pesmi „Le Poinçonneur des Lilas” Serž peva o kondukteru koji buši rupe na kartama i kome je život toliko dosadan “da razmišlja da uzme pištolj i probuši rupu u svojoj glavi nakon čega će ga zakopati u veliku rupu”. Nemojte smetnuti sa uma da je Serž o tome pevao 1958. godine, kada je većina popularnih pesama imala isključivo ljubavnu tematiku. Za socijalne teme tada nije bilo mesta u šansonama.

Period od 1968. do 1976. bilo je Seržovo zlatno doba, stvaralački i komercijalno najuspešnije. Čak i da je njegova karijera trajala samo ovih osam godina, sumnjam da bi danas bio manja legenda nego što jeste. Tada je snimio najveće hitove i nekoliko besmrtnih albuma, o kojima će biti nešto više reči u tekstu koji sledi.

Od 1977. pa sve do svoje smrti 1991. objavio je samo pet izdanja, koji po kvalitetu ne mogu parirati pločama iz kasnih šezdesetih, odnosno ranih sedamdesetih godina. Jefitni sintisajzeri, ritam mašine i disko ritmovi tada su ipak bolje pristajali muzičarima koji su bili mnogo mlađi od Serža.

“Najlepša ljubavna pesma na svetu”

Žene su oduvek bila Seržova glavna inspiracija. Tokom kratke (tromesečne) ali burne romanse sa Brižid Bardo 1967. godine, posvetio joj je neke od svojih najlepših pesama kao što su “Bonnie and Clyde” ili “Initials B.B”. Upravo zahvaljujući nadahnuću koje je u njemu potakla Brižit, nastao je i njegov najveći hit.

Nakon noći prepune crnog vina i seksa, Brižit je prošaputala Seržu “da bi volela da joj napiše najlepšu ljubavnu pesmu na svetu”. Poljubila ga je, nasmešila se i zaspala. On je tog jutra proveo nekoliko sati za klavirom i kada se Brižit probudila oko podneva, odsvirao joj je kompoziciju koja će kasnije dobiti ime “Je t'aime... moi non plus”.

Njih dvoje su se već sledećeg dana našli u studiju i za menje od dva sata “Je t'aime... moi non plus” bila je snimljena. Svi oni uzdasi zbog kojih je pesma označena kao skandalozna nisu bili gluma- jedan tonac je kasnije pričao kako je staklo na maloj kabini studija bilo potpuno zamagljeno nakon što su Serž i Brižit izašli nespretno nameštajući odeću.

Serž dugo nije bio zadovoljan nekom svojom pesmom kao sa tom. Možete onda misliti kako mu je bilo teško da donese odluku da se pesma ne objavi. Razlog za tu odluku bila je činjenica da je Brižit tada bila udata i da je njen muž saznao za njihovu romansu. Preko svojih veza je upozorio Serža da će “biti u velikoj nevolji” ako pesma ugleda svetlost dana.

Nakon veze sa Brižit, Serž upoznaje englesku glumicu Džejn Birkin. Iako je rešio da “Je t'aime... moi non plus” nikada ne objavi, promenio je mišljenje kada se do ušiju zaljubio u Džejn. Njih dvoje su 1968. ponovo snimili pesmu, a objavili je sledeće godine.

Uzdasi su i dalje bili tu, seks je mirisao tokom sva četiri minuta, a na omotu singla je pisalo upozorenje “zabranjeno za mlađe od 21 godine”. U Francuskoj je odmah postala hit. Iako je u početku u Engleskoj bila zabranjena, kada je zabrana skinuta došla je do prvog mesta top liste. U Americi singl nije doživeo takav uspeh kao u Evropi, ali je zanimljivo pomenuti da se pesma dugo zadržala na mestu 69 američke top liste.

Originalna verzija sa Brižit Bardo ipak je objavljena 1986, a do tada, verzija sa Džejn je imala tiraž od preko 4 miliona primeraka.

“Histoire de Melody Nelson”

Ako znamo da je Gejnzbur bio fasciniran Nabokovljevom “Lolitom”, te da je Džejn bila mlađa od njega 18 godina, lakše ćemo razumeti koncept njegovog remek dela iz 1971. Džejnino srednje ime je Melori iz čega je Serž izveo naziv albuma. Naslovna pesma govori o bogatašu u Rols Rojsu koji obori devojčicu na biciklu, nakon čega ona počinje da ga zavodi. Sve je upotpunjeno provokativnim omotom na kom je polugola Džejn zagrlila lutku za devojčice. Po mnogima, ova ploča je kruna Seržove karijere.

Za gudačke aražmane bio je zadužen Žan Kold Vanije, koji je tokom karijere aranžirao muziku za Žilbera Bekoa, Fransoaz Ardi, Žilijet Greko, Brižit Fontejn, Astora Pjacolu i mnoge druge. Pored Seržovih melodija i stihova, upravo je Žan Klod najzaslužniji za vanvremensku lepotu ove ploče. Način na koji je on tada spojio gudački orkestar sa bendom kog su činili gitara, bas i bubanj, smatra se školskim primerom savršenog studijskog rada na modernoj pop ploči. Savremeni bendovi kao što su “Air” ili “Stereolab” navode ovaj album kao glavni uticaj u formiranju njihovog zvuka.

Serž je takođe dao sve od sebe snimajući “Histoire de Melody Nelson”. Džejn je još uvek bila neiskusna u studiju i bile su joj neophodne njegove smernice. Dok je pevala, on je stajao pored nje, brojao sa njom taktove, dirigovao joj, davao znak kada da peva više, a kada niže tonove. Kako je prostorija bila ozvučena mikrofonima, svako Seržovo pomeranje ruku prouzrokovalo je trenje njegove košulje, odnosno neželjeni šum koji se čuo na snimku. Da bi izbegao to, on je u jednom momentu skinuo košulju i ostatak deonica sa Džejn je snimio go do pasa

Evrovizija

Iako je na početku karijere imao uzore (pre svih, šlager pevač Boris Vjan, ali i Žak Brel sa kojim se družio), sredinom šezdesetih je postao toliko siguran u svoje muzičke kvalitete, da ga uopšte nije zanimalo tuđe mišljenje. U tom periodu je počeo da piše pesme za druge: Žilijet Greko, Francoas Ardi, Petula Klark, a pred kraj života napisao je ceo album za Vanesu Paradi, tada zvezdu u usponu.

Sa pevačicom Frens Gal osvojio je prvo mesto na izboru za pesmu Evrovizije 1965. Pesma koju je ona pevala “Poupée de cire, poupée de son” prva je kompozicija koja je pobedila na ovom takmičenju a da nije balada. Za razliku od današnjeg vremena, tada na izboru za pesmu Evrovizije nije mogla da pobedi neka potpuno besmislena melodija. A i sam ovaj izbor je tada imao mnogo veću težinu i mnogo veći smisao nego što je to danas. Sve to mu je dalo mnogo samopouzdanja koje je očigledno na albumima koji su usledili narednih godina.

Vrednost muzike Serža Gejnzbura ogleda se pre svega u originalnosti i bekstvu od klišea. Umesto da se ugleda na druge, drugi su se ugledali na njega. Znao je da ono što radi ima vrednost i nije mnogo mario za trendove (bar ne do kraja sedamdesetih). Ako imate takav stav, kog naravno prati dar za melodiju i stihove, ili ćete momentalno pasti u zaborav, ili ćete postati legenda kojoj vreme ne može ništa. S obzirom na to da 2019. pričamo o čoveku koji se rodio 1928, više je nego jasno u koju grupu spada Serž.