Tobogan Boba Linda

Sep 18, 2019

Život je kao vožnja toboganom. Tu vožnju je pre četvrt veka sjajno opisao Bil Hiks, kog još nazivaju Bobom Dilanom među komičarima, rečima „It's just a ride“. Mada, nisu nam potrebni citati da bismo konstatovali da se nekada osećamo kao kraljevi sveta, a nekad kao da nas je pregazio kamion. Ta osećanja zavise od bezbroj činilaca, a sticaj okolnosti je jedan od najbitnijih. Možete biti najdarovitiji muzičar, slikar, pisac a da niko nikada ne čuje za vas ako niste bili na pravom mestu u pravo vreme. Na žalost, to važi i u obrnutoj situaciji, pa nam onda razni mediokriteti čiji je jedini dar „laktanje“ svakodnevno „izlaze iz frižidera“.

Junak današnje priče zna sve o toj vožnji životnim toboganom, ne ume da se lakta i ne “izlazi nam iz frižidera”. U poslednjih 50 godina je prošao put od zvezda, do trnja, pa nazad do zvezda. Njegove pesme češće govore o vrednim ljudima koji nisu bili na pravo mesto u pravo vreme, nego o onima što „stanuju u frižideru“. Jedna od posledica tog poremećenog sistema vrednosti je to što većini ljudi danas ime Bob Lind ne znači ama baš ništa. Ako znamo da su njega šezdesetih godina nazivali naslednikom Boba Dilana, u to je zaista teško poverovati.

Kalifornijska nada

Pravo vreme i pravo mesto za muzičare koji su svirali akustični folk bile su šezdesete u Kaliforniji, gde je ovaj pokret doživeo procvat. Bob Lind je rođen 1944. u Baltimoru koji je udaljen skoro 4000 kilometara od zapadne obale Amerike. Duplo joj je bio bliži kada se kao tinedjžer preselio u Denver. Tamo je u srednjoj školi osnovao ritam i bluz bend „The Moonlighters“, a na fakultetu je imao grupu „Bob Lind & the Misfits“. Između obrada rok klasika koje je svirao sa svojim bendom, Bob je neprestano pisao sopstvene pesme čiji je koren bio u akustičnom folku. Kada mu je dosadilo da izvodi tuđe pesme, on raspušta bend i seli se u San Francisko gde počinje da nastupa po malim klubovima, svirajući svoju muziku na akustičnoj gitari.

U želji da snimi prvi album, odlazi u Los Anđeles gde nastupa na audiciji za diskografsku kuću „World Pacific“. O veličini njegovog muzičkog dara govori nam podatak da su mu na toj audiciji šefovi iz diskografske kuće već posle druge pesme rekli „U redu je, ne moraš da sviraš više - objavićemo ti album“. Bob ne samo da je potpisao ugovor sa pomenutom etiketom, već su ga upoznali i sa Džekom Ničeom, muzičarem i producentom, tada desnom rukom Fila Spektora koji je uz Džordža Martina bio najpoznatiji producent na svetu. Niče je potpuno odlepio na Bobove pesme rekavši mu „Čoveče, ti ćeš pomutiti slavu Dilanu“.

„Nedostižni leptir“

Pod producentskom palicom Džeka Ničea, debi album „Don't Be Concerned“ Lind objavljuje 1966. godine. Diskografska kuća je izabrala pesmu „Cheryl's Goin' Home“ za prvi singl, ali sticaj okolnosti je hteo da B strana postane mnogo popularnija. Ta singl ploča je poslata na adrese mnogih radio stanica, ali većini disk džokeja se mnogo više dopala pesma „Elusive Butterfly“ (što u prevodu znači “nedostižni leptir”) koja se nalazila na drugoj strani ploče. Ta predivna melodija u kojoj čujemo akustičnu gitaru, pažljivo aranžirane gudače i tekst koji govori o večnoj potrazi za ljubavlju, stvarno osvaja već posle prvog slušanja.

Postoje glasine da je baš ta pesma nadahnula Freda Nila da napiše “Everybody’s Talkin’ ” koja je postala veliki hit nakon što se čula u filmu “Ponoćni kauboj”. Zaista, ako slušate te dve pesme, nemoguće je ne primetiti sličnost. Obe su objavljene 1966, ali zahvaljujući Šlezingerovom filmu, Nilova je postala mnogo poznatija. Bez obzira na to da li su te glasine o (ne)namernoj sličnosti istina ili ne, nema sumnje da je „Elusive Butterfly“ potpuno čarobna pesma i sasvim zasluženo najpoznatija koju je Bob snimio. Ona je dospela na peto mesto najprodavanijih singlova u Americi, što je uspeh koji Bob nikada kasnije nije ponovio.

Iste godine sa Ničem snima drugi album “Photographs of Feeling”. Slušajući ove dve ploče jednu za drugom, imate utisak kao da se radi o istom albumu. Obe su prepune lako pamtljivh melodija, akustičnih pesama srednjeg tempa koje se kreću u folk/rok/kantri okvirima, a gudački orkestar pod Ničeovim nadzorom ih čini još više nesvakidašnjim.

Treći album

Omamljen uspehom pesme „Elusive Butterfly“ i novcima koji su stigli, Bob Lind se odaje porocima, pre svega alkoholu. Muzičari koji su ga 1967. pratili na malobrojim koncertima, kažu da je bilo nemoguće sarađivati sa njim. Svestan stanja u kom se nalazio, na kratko se povukao iz muzike i preselio se u Nju Meksiko. Jedan od retkih ljudi iz muzičkog sveta sa kojima je tih godina imao kontakt bio je Dag Veston, vlasnik kultnog folk kluba “Trubadur” u Los Anđelesu (važno mesto za karijere Eltona Džona, Nila Janga, Džoni Mičel, Van Morisona i grupe “Eagles” i “The Byrds”, između ostalih). Na njegov nagovor, Bob ulazi u studio 1971. i snima treći album “Since There Were Circles”.

Iako je prošlo pet godina od njegovog drugog albuma, iako muzičari na ploči nisu bili isti kao na prve dve, a na mestu producenta je umesto Ničea bio neiskusni Veston, ni ovoga puta Lind nije snimio loš album. Jedina razlika u odnosu na prve dve ploče bila je u par rokerskijih pesama i nekoliko numera u kojima se čuju duvači. Zahvaljujući Vestonovim vezama, među muzičarima koji su svirali na tom albumu našli su se takva imena kao što su Džin Klark (iz grupe “The Byrds”), ali i jedan od najpoznatijih sešn basista Kerol Kej (redovan član orkestara koji su tih godina pratili studijske čarolije Fila Spektora, kao i Brajana Vilsona).

Na žalost, “Since There Were Circles” nije prošao zapaženo i Bob ovoga puta donosi konačnu odluku da prestane da se bavi muzikom.

Nemuzičke godine

Iako je pričao kako je batalio piće u vreme snimanja trećeg albuma, njegovo druženje sedamdesetih sa “retko kad treznim” Čarlsom Bukovskim pomalo dovodi tu izjavu u pitanje. Bilo kako bilo, Lind je nadahnuo Bukovskog da ga pomene u nekoliko svojih priča, a u romanu “Žene” je lik pod imenom Dinki Samers nastao upravo po Lindu.

Osamdesetih se seli u Floridu, gde je napisao pet romana i jedan scenario, a bio je redovan kolumnista nekoliko časopisa. Tih godina je zasigurno ostavio sve poroke, a čak je počeo ponovo da svira gitaru za svoju dušu.

Ko zna da li bismo ponovo čuli Boba ispred mikrofona da ga njegov prijatelj Arlo Gatri (sin legendarnog Vudija) nije nagovorio da se 2004. vrati na scenu kada je odsvirao nekoliko koncerata. Posle toga sve češće je održavao koncerte širom sveta.

Dolaskom interneta, sve više mladih ljudi se upoznavalo sa njegovim starim albumima. Grupa “Pulp” je na svom posledenjem albumu “We Love Life” jednu pesmu nazvala “Bob Lind (The Only Way is Down)”, a njihov bivši član Ričard Holi je rekao kako je Bobova muzika imala na njega veliki uticaj. Sve je mirisalo da bi Lind mogao da snimi četvrti album.

Povratak u stilu

To se i desilo 2012. kada je objavljen album “Finding You Again”, četiri decenije nakon “Since There Were Circles”. Uprkos toj dugoj pauzi, Bob na njemu zvuči sveže i prepuno entuzijazma, poput nekog klinca. Iako je “Finding You Again” prilagođen 21. veku (pre svega produkcijski) i ne liči mnogo na prve tri ploče, ono što ih povezuje jeste visok kvalitet pesama. Vedra muzika i egzotični omot kao da su stvoreni za uživanje u nekoj letnjoj večeri sa dragim bićem. “Finding You Again” je povratak u stilu.

Šta nam govori priča o Bobu Lindu? Život je isuviše kratak i težak da bismo ga proćerdali slušajući pesme koje nam serviraju oni koje samo zanimaju rejtinzi, a još je tužnije da nam prođe bez ovako predivne muzike. Bob Lind danas ima 76 godina, 2016.godine objavio je album "Magellan Was Wrong" i vrlo dobro zna da je život vožnja toboganom. A kada se budete upoznali sa njegovom muzikom, vi ćete znati da je osećaj koji se javlja slušajući te četiri ploče, jednak onom kada se nalazite na vrhu pomenutog tobogana. I nećete poželeti da se ta vožnja ikada završi.