Život je kao vožnja toboganom. Tu vožnju je pre četvrt veka sjajno opisao Bil Hiks, kog još nazivaju Bobom Dilanom među komičarima, rečima „It's just a ride“. Mada, nisu nam potrebni citati da bismo konstatovali da se nekada osećamo kao kraljevi sveta, a nekad kao da nas je pregazio kamion. Ta osećanja zavise od bezbroj činilaca, a sticaj okolnosti je jedan od najbitnijih. Možete biti najdarovitiji muzičar, slikar, pisac a da niko nikada ne čuje za vas ako niste bili na pravom mestu u pravo vreme. Na žalost, to važi i u obrnutoj situaciji, pa nam onda razni mediokriteti čiji je jedini dar „laktanje“ svakodnevno „izlaze iz frižidera“.

Junak današnje priče zna sve o toj vožnji životnim toboganom, ne ume da se lakta i ne “izlazi nam iz frižidera”. U poslednjih 50 godina je prošao put od zvezda, do trnja, pa nazad do zvezda. Njegove pesme češće govore o vrednim ljudima koji nisu bili na pravo mesto u pravo vreme, nego o onima što „stanuju u frižideru“. Jedna od posledica tog poremećenog sistema vrednosti je to što većini ljudi danas ime Bob Lind ne znači ama baš ništa. Ako znamo da su njega šezdesetih godina nazivali naslednikom Boba Dilana, u to je zaista teško poverovati.

Preporuka

share

share