1979. godina bila je prelomna godina za punk pokret u Britaniji. Uz Sex Pistolse, samo je još The Clash stajao kao postojani stub buntovničke pobune radničke klase protiv establišmenta.

I dok je samodestrukcija pretila da Pistolsima dođe glave, Džo Stramer i društvo odlučili su krenu u idejno suprotnom smeru. Proizvod tog diskursa biće naširoko prepoznat kao landmark album, delo koje će zatvoriti jedno značajno poglavlje u istoriji rokenrola.  

Pa da počnemo od front covera.

Jedna od najznačajnijih rokenrol fotografija, delo Peni Smit (Pennie Smith), pokazuje sav bes i destruktivnu moć rokenrola i panka. Pol Simonon (Paul Simonon) zamahuje svom silinom u želji da svoju bas gitaru stroši o binu njujorškog Paladijuma. U toj sekundi Smitova je kliknula, i zabeležila trenutak istorije, a London Calling je dobio svoju famoznu naslovnicu. Ali, slika samo krije muzičku i poetsku viziju benda na vrhuncu kreativnog zanosa.

Kada ti bas gitarista (Pol Simonon), koji nije bio kreativna sila benda, isporuči neverovatno moćan rif, isporučujući tako hit The Guns of Brixton, onda udarnom kompozitorskom ostaje samo da odradi svoj deo uobičajenog posla. Ipak, sam The Guns of Brixton (bezgranično kopiran u budućnosti) bio je samo uvod u ono što će Mik i Džo imati da kažu. 

Preporuka

share