Ron Sexsmith: Nežna muzika za kišna jutra

May 29, 2019

Ron Seksmit je rođen u kanadskom gradu Sent Ketrins početkom 1964. godine. Još od najranijeg doba pokazivao je ljubav prema muzici, što kroz svakodnevno slušanje gomile ploča najrazličitijih žanorava, što kroz učenje sviranja gitare. Ta njegova opsedutost muzikom mu je donela nadimak “one man jubekox” (u slobodnom prevodu “džuboks od krvi i mesa”), kako su ga nazivali posetioci jednog kluba u njegovom rodnom mestu, gde je sedamnaestogodišnji Ron svirao obrade pesama na gitari.

Oni koji ga se sećaju iz tog vremena, kažu da nije postojala pesma koju Ron nije znao da odsvira. Neko iz publike je samo doviknuo naslov i par sekundi nakon toga začuo bi se Ron kako svira i peva tu istu numeru.

I pored svega toga, Ron je počeo da piše sopstvenu muziku tek sredinom osamdesetih. U to vreme, postao je mladi otac (imao je samo 21 kada mu se rodio sin), preselio se u Toronto i uporedo sa svakodnevnim poslom kurira, osnovao je svoj prvi bend “The Uncool”, sa kojima je u drugoj polovini osamdesetih objavio na kasetama dva manje zapažena albuma.

Tokom jednog “The Uncool” koncerta, Ron upoznaje Boba Vajzmena, još jednog muzičkog zaluđenika. Kako su obojica provodili sate slušajući sličnu muziku, čitajući slične knjige i uživajući neretko u istim filmovima, tema za razgovor je bilo pregršt. Vajzmen je i sam bio muzičar, producent, a pored toga bavio se i filmom. Kada mu je Ron odsvirao na gitari neke od svojih pesama koje je smatrao isuviše ličnim da ih svira sa “The Uncool”, Bob je bio oduševljen i predložio mu je da ih snimi pod svojim imenom, ponudivši se kao producent.

Anđeli pristižu u pomoć

Uz pomoć nekoliko gudača i duvača, Ronove akustične gitare i njegovog glasa koji je tada već počeo da dobija boje ozbiljnog pevača, prvi albuma Rona Seksmita “Grand Opera Lane” snimljen je 1991. godine. Bob Vajzmen je nudio album mnogim izdavačkim kućama, ali nijedna nije bila zainteresovana, tako da je album objavljen kao samizdat, krajem te godine.

Jedna pesma na albumu se isticala. Bila je to balada “Speaking with the Angel” koja govori o nedaćama momka koji “ne ume da vara, krade, potcenjuje ljude i koga u ovom surovom svetu jedino razume anđeo sa kojim svakodnevno razgovara”.

Puna indirektne kritike prema sebičnom i samoživom svetu koji nas okružuje, ali i onog mladalačkog samosažaljenja, ova pesma se uvukla u uši par važnih ljudi iz diskografske kuće “Geffen/Interscope Records”. Možda ponajviše zahvaljujući baš “Speaking with the Angel”, Ron potpisuje ugovor sa velikim izdavačem. Izgleda da mu je razgovor sa anđeom zaista pomogao, dunuvši mu preko potreban vetar u jedra na samom početku karijere.

Prvi album za veliku etiketu Ron ostavlja bez naziva (na omotu ploče samo piše “Ron Sexsmith”) i po mnogima ovo izdanje važi za jedno od par najlepših u njegovoj karijeri.

Desna ruka

Na tom debi izdanju za veliku diskografsku kuću, Ron je po prvi put sarađivao sa producentom Mičelom Frumom. Mičel je desetak godina stariji od Rona, tako da je u vreme kada su se upoznali važio za renomiranog producenta.

Krajem osamdesetih, bio je nominovan za Gremi nagradu pošto je upravo on bio zadužen za produkciju pesme “La Bamba”, velikog hita grupe “Los Lobos”. Između ostalih (Pol Mekartni, Rendi Njumen, “Pearl Jam”, Šeril Krou, Ričard Tompson, “American Music Club”…) Mičel je producirao i nekoliko hitova pevačice Suzan Vega, sa kojom se oženio iste godine kada je upoznao Rona.

Iako je Ron Seksmit tokom svoje, sada već karijere duge četvrt veka, sarađivao sa mnogo producenata, čini se da nijedan nije bolje razumeo njegovu muziku od Mičela. Ronove pesme su nabijene krhkim osećajima i nije baš svejedno kako ćete ih tretirati.

U nekoliko navrata (producirao prva tri Ronova albuma, kao i “Time Being” iz 2006. godine), Mičel Frum je pokazao da zna najbolju formulu za Ronove osećajne melodije. Osećaj za zvučni odnos između Ronovog glasa i njegove gitare, odnosnu za orkestraciju celog albuma, bio je posao za koji se čini da je Mičel rođen.

Pokušaj osvajanja top lista

U poslednjih dvadesetak godina, Ron je objavio 12 albuma. Na većini njih, čujemo momka koji na savršen način pripoveda o ljubavi, bolu, nadi i sreći. Neki od tih albuma su bolji, neki su po kvalitetu slabiji od ostalih, ali na svakom od njih, Ron je imao šta da kaže, bez obzira da li se to nama manje ili više svidelo.

Nezadovoljan činjenicom da se njegove ploče prodaju u relativno skromnom tiražu, Ron je 2010. godine rešio da pokuša proboj na komercijalno tržište. Unajmio je producenta Boba Roka (istog onog koji je najpoznatiji po radu sa grupom “Metallica”, ali i kao producent albuma Brajana Adamsa, Šer ili Majkla Bublea) i snimio svoj najrokerskiji album do sad “Long Player, Late Bloomer”. Iako je reč o više nego solidnom izdanju, ono ipak nije ispunilo Ronova očekivanja, tako da će njegov proboj u prvu ligu mejnstrim roka još uvek biti nedosanjani san. Bar za sad.

Vinil i vino

Možda taj komercijalni neuspeh tog albuma nije razveselio Rona, ali ko zna da li bi njegovo najbolje izdanje u ovom veku zvučalo ovako čarobno da su 2010. godine stvari pošle drugim tokom. 2013,godine , Ron se ponovo vratio Mičelu Frumu koji je producirao njegov trinaesti album “Forever Endeavour”.

Po mnogo čemu, reč je o jednoj od najlepših ploča koju je Ron snimio do sada. Ponovo su prisutni svi oni drveni, akustični instrumenti koje čujemo u simfonijskim orkestrima, a melodije njegovih pesama dugo nisu zvučale pamtljivije. Naravno, isto važi i za tekstove koje Ron peva i u kojima opet “propada sa stilom”. Tu pre svega mislim na pesmu “Nowhere to Go”, čija suptilna orkestracija na predivan način otvara ovu ploču, dok Ronovi stihovi u stilu slikarskog pravca hiper-realizam dočaravaju ono osećanje kada se čovek oseća priteranim uz zid.

Na ovom albumu postoji pesma koja se zove “My, Myself and Wine”. U jednom nedavnom intervjuu Ron je povodom ove pesme rekao sledeće: ”Nisam od onih koju muziku doživljavaju kao skup pesama – ja sam “čovek od albuma”. Mislim da je redosled pesama na svakom albumu važan i da nije slučajno kojom numerom album počinje, a kojom se završava. Ja ne posedujem Ajpod ni Ajfon i muziku volim da slušam na tradicionalan način. Kada dođem kući sa novom pločom, volim da sipam čašu vina, uvalim se u fotelju, spustim iglu na vinil i uživam u muzici.”

Mislim da je pomenuti način upravo najbolji recept kako da uživate u ploči “Forever Endeavour”. Čak i ako nemate gramofon, mislim da će neki drugi muzički uređaj poslužiti. Još ako je napolju kišno jutro, mislim da će doživljaj biti potpun i da ćete već nakon prvog slušanja doći do zaključka da ste upravo preslušali jednu od najlepših ploča iz tekuće godine.