Tačno na današnji dan pre trideset godina, 2. maja 1989. godine, izašao je jedan od najboljih i najuticajnijih albuma svih vremena Disintegration, sastava The Cure.

Do svog osmog albuma Robert Smit i ekipa imali su već gomilu uspešnih singlova, koji su im omogućili slobodu u radu, što je za uspeh umetničkog dela osnovni preduslov.

Prelazeći iz panka u pop-rok The Cure je često tokom osamdesetih gubio i sticao nove fanove, a frontmen Robert Smit je svoje čedo The Cure vrlo slobodno koristio kao aparat za egzekuciju sopstvenih misli, ideja i emotivnih stanja.

Rezultat tih eksperimenata su fantastično napisani albumi, ali je muzički izraz Smita varirao, u odnosu na to kako se sam frontmen osećao, ili kako se muzički razvijao, što je i logično za jednog umetnika u dvadesetim. Misleći da će izlaskom albuma deset dana nakon što je napunio trideset godina, ispuniti svoju muzičku misiju sa bendom, Smit je odlučio da tekstualno, ali i svirački ide do kraja, u skladu sa mračnjačkim oreolom benda The Cure.

Disintegration je praktično koncepualno najdosledniji grupe The Cure. I dok je Head on the Door, najbolji album do 1989. zahvaljujući pre svega singlovima In Between Days i Close to Me imao svetao ton i atmosferu, Disintegration je upravo nastavak nekih ideja sa Head on the Door, ali na mnogo efektniji način.

Preporuka

Terry Pratchett
share
share