Jens Lekman: Švedski pop dragulj
Tvrdnja da ono što danas Engleska predstavlja za Švedsku u fudbalu, to su za Engleze Šveđani u pop muzici, nije predaleko od istine. Što se fudbala tiče to je manje više uvek bilo tako, ali kada je muzika u pitanju, tu su stvari bile skroz obrnute i to ne tako davno.
Svi se sećamo procvata brit popa devedesetih godina, za vreme kog su nam Šveđani plasirali „one hit wonder“ bendove tipa „Army of Lovers“, „Stakka Bo“ ili „Ace of Base“. U međuvremenu se na ostrvu ugasio kultni časopis „Melody Maker“, „Oasis“ su svakim novim albumom dokazivali kakva slučajnost je bio „(What’s the Story) Morning Glory“ da bi na kraju konačno prestali sa radom, „Pulp“ i „Blur“ su aktivni samo na koncertima, ne i diskografski, „Teenage Fanclub“ objavljuju jedan album u pet godina (mada, oni i nisu Englezi), a čak je u međuvremenu i jedan Šveđanin postao trener engleske fudbalske reprezentacije.
Grupe kao što su „Kaiser Chiefs“, „Franz Ferdinand“ ili „Arctic Monkeys“ ipak imaju više veze sa rok muzikom, te se stoga ne mogu nazvati direktnim naslednicima onim što je nekad bio brit pop.
Za to vreme je u Švedskoj procvetala pop etiketa „Labrador“ (sa sjajnim bendovima kao što su „Radio Dept“, „Irene“, „Acid House Kings“ itd), grupe „The Concretes“ i „Peter, Bjorn and John“ preuzimaju nekadašnje brit pop fanove, a daroviti Jens Lekman poslednjih godina postaje prvi sinonim za ono što danas nazivamo švedskim popom.
Jens je za poslednjih deceniju i po objavio četiri studijska albuma, zatim kompilaciju „Oh, You’re So Silent Jens“, između toga dvadesetak singlova i isto toliko EP izdanja. Prošle godine je snimio četvrti album, odličan „Life Will See You Now“ , ali mi ćemo se danas ipak baviti njegovim drugim izdanjem, objavljenim 2007. godine. Naime, „Night Falls Over Kortedala“ drugi je Lekmanov album i sasvim sigurno vrhunac njegove karijere. Bar za sad.
Pesme iz predgrađa
„Night Falls Over Kortedala“ (Kortedala je kraj u Geteborgu u kom se nalaze Jensov dom i njegov studio) otvara skot-vokerovska „And I Remember Every Kiss“, sa sve semplovanim gudačima Inoha Lajta, koji je uz Eskivela i Martina Denija krajem pedesetih/početkom šezdesetih bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravca egzotika, preteče onog što se danas zove „lounge“ (o čemu smo već pisali na ovim stranama).
I upravo tu negde levitira Jens – „And I Remember Every Kiss“ poseduje instrumentalnu melodramatiku Vokera, dok sa druge strane stihovi „Things get more complicated when you’re older / Before you know it you are somebody’s soldier / You get a gun and you name it / After a girlfriend“ sugerišu na klasičan Lekmanov smisao za humor.
Pesma „Sipping on the Sweet Nectar“ budi uspomenu na disko iz sedamdesetih i gotovo sam siguran da bi pobedila na pesmi Evrovizije, samo kada bi učestvovanje na istoj imalo malo više smisla. „The Opposite of Hallelujah“ je jedina pesma poznata od ranije, objavljena na istoimenom EP izdanju i jedna od retkih pesama sa ove ploče koja podseća na Jensov debi album „When I Said I Wanted to Be Your Dog“.
Humor u stihovima
„A Postcard to Nina“, nordijsko-božićna balada, koja za temu ima upoznavanje devojkinih roditelja, ispričana je u poznatom Jensovom maniru: „Your father puts on my record / He says: So tell me how you met her / I got embaressed and change the subject / And put my hand on some metal object / He jokes and says: That’s a lie detector“.
Blago melanholična „If I Could Cry (It Would Fell Like This)“ posebna je po tome što je ceo tekst sadržan u naslovu, ali i po predivnim pratećim glasovima dve devojke iz benda „El Perro del Mar“ (inače, njih dve pevaju 80% pratećih glasova na celom albumu).
„It Was a Strange Time in My Life“ počinje bajkovitom flautom, da bi kulminirala romantičnom melodijom na violini, praćenom stihovima „Most shy people I know are extremly boring / Either that or they are miserable from all the shit they’ve been storing“ koje će neki doživeti kao ironične, drugi kao bolno istinite.
