Kada je u pitanju zvuk koji se bazira na gitari, basu i bubnju, odnosno muzika koja pripada žanru kog nazivamo rok, jasno nam je da najviše bendova iz tog žanra postoji na zapadnoj hemisfer zemljine kugle.

Da li je u pitanju Amerika, Velika Britanija, Kanada ili neka četvrta zemlja, manje je važno, no činjenica je da ćete jako retko čuti neki grupu van tih velikih muzičkih centara da je unela neku veliku novinu u žanr, nešto što bismo mogli nazvati revolucionarnim.

To je tako zbog toga što se na tim prostorima vrte desetostruko veće pare u muzici nego u drugim delovima sveta, a samim tim broj muzičara koji se oprobava u roku je mnogo veći. Zakon velikih brojeva kaže da na mestu na kom postoji mnogo muzičara, veće su šanse da baš tu nađemo one koji unose nešto novo. A šta je sa ostatkom sveta…ili konkretnije – šta je sa ovim našim prostorima?

Reći da u Srbiji, a naročito bivšoj Jugoslaviji nije bilo mnogo darovitih muzičara bila bi velika greška. Međutim, kao i u ostatku sveta, oni koji vrede, koji su originalni, koji se ne povode trendovima i modom, vazda su bili u manjini. Uvek je bilo najviše onih grupa čija muzika se oslanja na sve one rok velikane iz Amerike i drugih velikih muzičkih centara. Takvi bendovi najčešće nemaju problem sa omiljenošću kod publike, ali teško da će ostaviti neki dublji muzički trag, to jest da će privući pažnju nekog ko od muzike očekuje više od puke zabave.

Da biste bili originalni u maloj sredini, između ostalog, morate imati čvrstu ideju, morate biti beskompromisni i ne mariti mnogo za to kako ćete proći kod publike. Sve ove osobine, a i još mnogo nekih drugih, posedovao je beogradski bend “Šarlo akrobata” koji je svirao početkom osamdesetih godina. Ovo je priča o njima.

Preporuka

share

share