Pesnik noćnih ptica: Thomas Chapin
Ove godine navršilo se 20 godina od smrti jednog od najboljih džez umetnika koje je iznedrila američka škola s kraja dvadesetog veka – Tomasa Čapina (Thomas Chapin).
Njegova smrt od leukemije u četrdesetoj godini života, februara 1998. godine, jedan je od onih surovih okreta sudbine koji pogađaju svet muzike i osobito vidljive genijalce. Tragedija njegove smrti leži i u činjenici da ga je u kasnim tridesetim pogodila bolest koja obično pogađa decu.
Međutim, srećna okolnost jesta da je ovaj daroviti multi-instrumentalista svakako ostavio dovoljno širok opus, vredan svakog minuta proučavanja i prepričavanja.
Rođen marta 1957. godine, Čapin svoje najznačajnije muzičke lekcije dobija od legendarnog Džekija MekLina (Jackie McLean) krajem sedamdesetih godina na Univerzitetu Hartford u Konektiketu.
Primarno alt-saksofonista, Čapin je jednako kvalitetan virtuoz bio i na sopran-saksofonu i flauti, i često je u različitim sastavima koristio sve pobrojane instrumente.
Osamdesete godine je proveo kao glavni saksofonista i aranžer u bendu čuvenog Lajonela Hemptona (Lionel Hampton).
Svoje prve solo radove beleži u okviru benda Machine Gun (zajedno sa Soni Šarokom), i u okviru sastava Ned Rothenberg Double Band.
Iako po žanrovskoj vokaciji skoro pa dijametralno suprotni, upravo će ova dva sastava pokazati kakav je Čapin bio talenat. Jednostavno, granice njegovog muzičkog znanja nisu poznavale odrednice niti su imale ideološke limite, i Čapin je stilski mogao biti jednog sekunda free jazz svirač, a drugog fanker ili baper.
Kada je dovoljno ojačao formirao je trio sa Mariom Pavonom (Mario Pavone) na basu i Majklom Sarinom (Michael Sarin) na bubnjeviima, i to će biti početak višegodišnje uspešne saradnje, mahom na avangardnim projektima, među kojima odskače masterpis iz 1992. i jedno od najboljih džez osvarenja iz devedesetih godina album Insomnia, zajedno sa bras kvintetom koji su sačinjavale po dve trube i trombona i jedna tuba. Album satkan od naizgled prostih motiva putem razigranog tempa svoje najjače pikove ima u kompozicijama Pantheon i Golgotham.
Usledile su najplodonosnije godine Čapinovog rada, gde je ovaj vrsni umetnik snimao i mejnstrim i avangardni džez, i sarađivao sa muzičarima kao što su Tom Harel (Tom Harrell), Peter Madsen, Roni Metjuz (Ronnie Mathews), Rej Dramond (Ray Drummond), Mark Feldman...
I nažalost, taman kada je počeo da budi interesovanje šire javnosti, Čapin biva pogođen bolešću koja iako ga slama fizički, ne uspeva da mu slomi duh do kraja, tako da ovaj saksofonista beleži svoj poslednji nastup samo dve nedelje pre smrti.
Tomas Čapin ostaće ubeležen u istorijskim čitankama kao izuzetan instrumentalista, lucidan i avanturistički nastrojen improvizator, kao i besprekoran virtouz na nekoliko različitih instrumenata, ali ipak, jednu stvar nikada nećemo saznati do kraja, a to je gde bi bile granice njegovog rada i koliki bi opus ovaj genijalac ostavio za sobom.
