Leicester City FC protiv Golijata
O podvizima nalik onom koji je upravo načinio fudbalski klub Leicester City do sada smo mogli da čitamo u knjigama epske fantastike. Gde mali David pobedi moćnog Golijata, gde junaci imaju magije pa mogu da hodaju po vodi ili pretvaraju vodu u vino, ili kao u još poznatijoj knjizi, gde mali ljudi bace prsten u vatru i pobede moćno zlo. Ovi momci nisu imali pomoć nikakve magije, pa ipak pobedili Golijata i moćno zlo.
Leicester City nikako nije siromašan klub, on ima pristojan stadion, njegovi igrači više nego pristojno zarađuju. Kada se uporedi sa većinom klubova koji se takmiče u „slabijim“ fudbalskim ligama, on bi bio dobrostojeći klub. Ali kada ga uporedimo sa njegovim direktnim protivnicima, on jeste siromašan klub. Ceo njegov tim je, bar pre početka ove sezone, vredeo koliko jedan prosečan odbrambeni igrač (a oni su obično najjeftiniji) u nekom od „velikih“ klubova, koji u ovom slušaju predstavljaju sve ono što ne valja u modernom fudbalu, a i sportu uopšte.
Pobeda ovog tima, možda samo na trenutak, svim ljubiteljima fudbala vraća nadu da bolji dani predstoje. Dani kada je imalo smisla gledati fudbal i navijati za neki tim. Kada je talenat i kvalitet igrača bio najvažnija stvar, a ne njegova marketinška vrednost oličena u količini dresova koje može da proda na dalekom istoku.
Da li će ovaj istorijski uspeh imati nekakvog uticaja na fudbal u budućnosti, ostaje da se vidi. Ono kako sada stvari stoje, fudbalski timovi su na putu da postanu oličenje iskonskog zla predstavljenog multinacionalnim korporacijama, a fudbal je na putu da postane obična cirkuska zabava, sa uveliko preplaćenim klovnovima na terenu. Već neko vreme nad evropskim fudbalom kruži ideja o kreiranju jedne vrhunske evropske lige u kojoj bi igrali najbogatiji timovi evrope, jer oni donose najviše novca, a za timove kakav je Leicester City u takvoj ligi, iako su to zaslužili, mesta neće biti.
Ono što mnogi zaboravljaju u ovom mračnom trenutku po fudbal, posebno u Evropi je sledeće pitanje – šta je smisao postojanja fudbala i fudbalskih klubova? Da li su to razni bahati američki milijarderi, ruski mafijaši, obesni arapski prinčevi, kojima su dosadile sve njihove milionske igračke, oličene u jahtama, sportskim automobilima, rasnim konjima, a neke mnogo mračnije i zlokobnije hobije neću ni da spominjem. Ili su možda ceo smisao postojanja i igranja fudbala, navijači kluba. Oni koji su tu, na stadionu od malih nogu, koji su uz svoj klub i u dobru i u zlu, a koji sada u sve većoj meri, zbog previsokih cena karata ne mogu ni da prisustvuju utakmicama. Fudbalski klubovi, pre nego što su postali igračke bogataša, bili su oduvek institucija ili stub zajednice u kojoj se nalaze. Niko ne može da me ubedi da su razni Amerikanci, Arapi, Rusi ili ko već u fudbalskim klubovima koje su kupovali videli bilo koju drugu vrednost osim materjalne.
Klupski fudbal u Evropi nikada nije bio dosadniji nego prethodnih 15 godina. Većina liga ima dva ili tri kluba, koji su toliko nadmoćni da sama liga počinje da gubi smisao svog postojanja. U pitanju su uvek isti klubovi. U ligama od po dvadeset klubova za titulu se već celu deceniju uvek bore, u najboljem slučaju tri do četiri ista tima.
Meni nedostaju vremena kada su se za titulu šampiona Evrope takmičili timovi koji su bili šampioni svojih matičnih država, a ne drugi, treći ili četvrti, jer, na kraju, šampioni čega su oni. Nedostaju mi vremena kada je tim mogao da ima samo po tri stranca, i kada su se timovi više oslanjali na svoje fudbalske škole ili na nižerazedne klubove, u potrazi za novim zvezdama. Nedostaju mi vremena kada klubovi nisu gomilali dobre igrače samo zato što im se može.
Nedostaje mi više gotovo filmskih životnih priča, kao što je priča Jamiea Vardyja. Već svi ljudbitelji fudbala znaju da je on do pre par sezona igrao u amaterskoj ligi, imao normalan posao od 9 do 17, posle koga je išao na trening. On sada ima 29 godina, i da li je on mogao toliko da napreduje od svoje 25 do 29 godine, da od igrača koji je dobar za amatersku ligu postane najbolji igrač premijer lige, jedan od najboljih strelaca, reprezentativac svoje zemlje, i odgovoran za neke on najlepših golova koje sam video u životu. Ono što mi prvo pada na pamet je koliko mladih, talentovanih fudbalera propada na ovaj način, jer niko ne želi da im pruži pravu priliku, koliko se još Vardyja krije po nižerazrednim klubovima. A niko im ne pruža priliku, jer možda nisu dovoljno atraktivni, pa neće privući sponzore ili prodati mnogo dresova, nisu zanimljivi jer ne ujedaju ljude ili izgledaju kao manekeni. Imaju obične frizure, izgledaju normalno, dobro igraju fudbal, možda su i dobri ljudi i sportisti, ali u današnjem fudbalu koga je to uopšte briga, današnji fudbal sve više favorizuje klovnove, kod kojih poželjno da dobro igraju fudbal, ali nije neophodno, dobro će proči i oni osrednji, dok god umeju dobro da se majmunišu.
I na kraju, želim da verujem da nakon cele ova priče vezane za fudbalski klub Leicester City, postoji nada za fudbal, i za budućnost civilizacije uopšte. Želim da verujem da možemo da se trgnemo iz letargije i pogledamo oko sebe, i krenemo, malim koracima, da rešavamo sve ono što nam smeta, da što češće uradimo nešto iz čisto altruističkih namera, i ne očekujemo nikakvu satisfakciju osim zadovoljstva da smo život ljudi oko sebe učinili boljim. Možda verujete da vi kao jedinka ne možete mnogo da učinite, ali to nije tačno, svet će biti onakav kakvim ga mi sami stvorimo jer, na kraju, nas je 99%.
