Father John Misty - Chloë and the Next 20th Century

Apr 11, 2022

Father John Misty

Chloë and the Next 20th Century

Sub Pop / Bella Union / 2022

9.3

Josh Tillman, pod imenom Father John Misty, je sa svakim svojim novim albumom kretao u naizgled, jednu novu muzičku avanturu. Ovakvi koraci u karijeri mogu da budu mač sa dve oštrice.

Sa jedne strane muzički eksperimenti mogu se završiti loše, ali mogu i biti prava remek dela. Sa svih svojih prethodnih čertiri albuma Tillman je uspevao da pravi snažne iskorake na pravom putu i objavljivao veoma dobre albume. Sa petim albumom „Chloë and the Next 20th Century“ Tillman je napravio još jedan, naizgled, „leap of faith“ i zašao u za njega novu muzičku teritoriju koja donosi raskoš filmske muzike zlatnog doba Holivuda od 30ih pa do 60ih godina prošlog veka, vuče inspiraciju od jazza, swinga, bossa nove pa do pop i folk muzike 70ih.

Pa ipak, ako njegovu muziku svedete na sam kostur, recimo vokal i akustičnu gitaru, tu Tillman nije puno toga menjao. I dalje su prisutne karakteristične melodije i vokalni aranžmani, što se može zaključiti ako odmah nakon poslednje pesme albuma „Chloë and the Next 20th Century“ nastavite recimo sa „Fun Times in Babylon“ sa debi albuma „Fear Fun“, ista bi se svojom atmosferom veoma dobro uklopila u peti album. Talenat i kreativnost Tillmana ponajviše leži u njegovoj sposobnosti, da na svakom novom albumu uspeva da svoju muziku zaodene u poptuno novo ruho, a opet da ne izgubi ni najmanje od svog prepoznatljivog muzičkog izraza.

Muzika naravno prati stihove začinjene Tillmanovim britkim i ciničnim seciranjem socioekonomske slike modernog društva, ljubavi i emotivnih veza i sve to praćeno zdravom dozom mračnog humora.

Na prethodna dva albuma, Tillmanovi stihovi su više bili zaokupljeni ozbiljnim problemima koje pritiskaju moderno društvo, post apokaliptičnim vizijama budućnosti ali i Tillmanovim ličnim demonima, „Chloë and the Next 20th Century“ sa druge strane mnogo više je vezan za specifične karaktere čije životne priče Tillman donosi svojim stihovima.

Lagana, ali u isto vreme teatralna zvučna paleta pesme „„Chloë“, vodi nas u big band jazz/swing vode prve polovine prošlog veka. Sama pesma sazdana je od puno savršeno aranžiranih zvučnih slojeva, na samom dnu, kao temelj je ritam sekcija i lagana gitara, da bi odmah iznad to prekrili odlični gudački aranžmani, i sve je to maestralno ukrašeno zvučnim ornamentima koji se smenjuju, od klavira, duvačke sekcije, ksilofonom i neodoljivim fagotima, majstorski podvučeni odličnom produkucijom Jonathana Wilsona i samog TIllmana. Stihovi su prava suprotnost lepšavoj atmosferi muzike i donose priču o bogatoj devojci iz višeg staleža koja se završava njenim samoubistvom i su pravi reprezent Tillmanove oštre kritike društva čak i kroz sudbine protagonista svojih pesama.

Površnim slušanjem ili čitanjem samo naslova pesama moglo bi se pretpostaviti da je album posvećen onim banalnim temema ljubavnim temema ali u istinu je to znatno čudnije i mračnije. Recimo predivna „Goodbay Mr. Blue“, zvuči kao omaž velikog hita „Everybody's Talkin'“ koju je napisao Fred Neil 1966. godine, ali se proslavila verzijom Harry Nilssena kao glavna numera velikog filmskog hita „Midnight Cowboy“, govori o čoveku kome umire omiljeni mačak, ujedno je i najtužnija smrt koja se nalazi u stihovima ovog albuma.

I pored česte vrckavosti i ironije u stihovima, Tillman ume da bude brutalno iskren kada slika bazične ljudske emocije kao u „We Could Be Stangers“, o emotivnoj vezi koja je osuđena na propast, pa opet protagonsti žele da budu bar još jednu noć zajedno jer „No one's really better off alone”.

Uprkos uvrnutim i na momente tmurnim stihovima, „Chloë and the Next 20th Century“ zvuči znatno svetlije od prethodna dva albuma iako i dalje veoma kompleksan i na momente zahtevan za slušanje, i jednostavno traži pravi trenutak i okolnosti da se u poptunosti uroni u njegov muzički svet.

Ljubaznošću izdavačke kuće Bella Union, dobili smo ovaj album još pre par meseci, i da budem iskren, u početku je delovao bleđe od svih prethodnih. A onda su na globalnom nivou usledile okolnosti,u kojima muzika Father John Mistyja jednostavno nije odgovarala trenutku. Ventil za sav onaj bes koji se nakupljao tokom gledanja potresnih scena brutalne agresije na Ukrajinu i patnje ukrajinskog naroda, pronađen je u žestokim i agresivnim muzičkim formama.

Današnje vreme je najčešće ispunjeno jurnjavom od trenutka otvranaj očiju pa do njihovog sklapanja nekih 20tak sati kasnije. U takvom tempu veoma je teško pronaći vreme za albume poput „Chloë and the Next 20th Century“, koji zahtevaju da im se u potpunosti posvetite. Ne mora se ležati u tami, album je savršen saundtrek i za laganju šetnju, kako po lepom prolećnom danu, tako i kišnom i tmurnom danu. Paleta emocija koju album nudi odgovara raznim okolnostima ukoliko je pažnja na njemu. Tada i veoma spore pesme „Buddy’s Rendezvous“, inače tip pesama za koje ja lično gotovo nikada nemam puno strpljenja, uspevaju da prodru kroz debeo sloj emotivnih blokada koje svako od nas nosi u današnje vreme.

Ono što je uvek bilo svojstveno Tillmanu, pored veoma dobrog glasa i vokalnih aranžmana je i posvećenost detaljima. U svakoj od pesama moćete pronaći izuzetne elemente , upravo one koju kompoziciju dižu od prosečne do izvanredne, poput steel country gitare u „Goodbay Mr. Blue“, prelepi refren u „Kiss Me (I Loved You)“ i posebno zvuk violina koji lebdi iznad Tillmanovog vokala.

Melodija na čembalu na „Q4“ pesmi donosi raskoš baroknog popa dok sama pesma govori o beskupuloznoj scenaristkinji sapunskih opera, koja koristi patnje svoje preminule sestre kako bi ostvarila najveću gledanost za božićne praznike. „Funny Girl“ kao da je stvorena za romantičnu dramu sa recimo Jamesom Stewart-om ili Cary Grant-om, „Olvidado (Otro Momento)“ donosi tople bossa nova ritmove, dok nas „Only a Fool“ zvukom slika atmosferu pariskih bistroa i kabarea iz prve polovine prošlog veka.

„The Next 20th Century“ koja zatvara album u stihovima donosi nadrealnu kombinaciju naci svadbenog benda i Val Killmera kao Betmena, ali ponajviše, kroz recimo stihove „I don't know bout you / But I'll take the love songs / And give you the future in exchange“ ne ostavlja mnogo nade u budućnost ljubavi u modernom svetu. Muzika odiše mračnim hipnotičkim ritmom, napetom orkstracijom i oštrom distroziranom gitarskom solo deonicom koja pesmi na momenat daje dramatično haotičnu notu.

Za sva prethodna četiri albuma Josha Tillmana kao Father John Misty-ja, može sa sa potpunom sigurnošću reći da su veoma dobri, čak i izvanredni. „Chloë and the Next 20th Century“, i pored stihova koji ne nude nadu u budućnost ili u ljubav dolazi kao najprijatniji album za slušanje još od prvog „Fear Fun“. Ovim albumom Tillman pokazuje da kombnacija, talenta, kreativnosti i ne priznavanje granica u istraživanju muzičkog univerzuma može da svetu donese remek delo, što ovaj album u poptunosti jeste.