KLASIK DANA: The Who – Who’s Next [1971]
Džeremi Klarkson: ,,Svaki put kada gledam da stignem kući što pre, samo pustim Who’s Next i eto me ispred vrata za 15ak minuta. Ovom rečenicom je Rodžer Doltri dočekan kao gost u Top Giru 2004. godine (Sezona 5/Epizoda 7).
The Who je svojevremeno slovio za najbučniji bend svog doba. Stavom, nastupima, energijom i litrama prolivenog znoja pružili su tada sterilnoj i upeglanoj britanskoj sceni nešto novo. Po nekom skromnom mišljenju mislim da su zaslužni i za nastanak panka. Sve što su Seks Pistolsi, Kleš, Ramonsi i Nju Jork Dolsi radili krajem 70-ih, Hu je uradio prvi.
Rodžer Doltri je jedan od najboljih vokala ronekrola, te bi snagom i rasponom glasa mogao da oduva i cignalnu kuću trećeg praseta bez problema. Džon Entvisl je bio unikatan basista, čija tehnika nije viđena ni pre ni posle. Sposoban da usred pesme menja stil sviranja, od tačnog i harmoničnog koje prati Doltrijev glas, sve do histeričnog i agresivnog, idealnog za sparingovanje sa kolegom na bubnju. Kolega u ritam sekciji je bio Kit Mun. Po rečima Džima Hensona, Mun je bio inspiracija za Čudovište iz Mapet Šou-a, koji je gle slučajnosti - takođe bubnjar. Držeći palice kao kineske štapice, Kit nije bio klasičan bubnjar koji bi samo držao tempo. On je harmonizovao ritam, te bi sve deonice išle po vokalu, što je glavni faktor jedinstvenog zvuka koji je Hu stvorio. Pevao je bubnjem. Doltri je jednom prilikom opisao Munov stil sviranja kao padanje glavnog junaka crtanog filma sa vrha stepenica. Sam Munov život je vredan filma, te u najmanju ruku zaslužuje poseban članak jednog dana. Na posletku, tu je i Pit Taunzend. Vetrenjača sa gitarom na ramenima, koja bi na kraju svakog nastupa olupala svoj instrument o binu. Možda je to sve bio samo fol, ali uspelo je. Pol Simonon je osvanuo na omotu ,,London Calling’’ u istoj pozi, te mi niko ne može reći da ga Pit nije bar malo inspirisao. Upravo je Pit bio mozak čitave operacije, neko ko je prozreo nepostojanje granice šta jedna rok grupa može sve da napravi.
Početak za Hu je bio tipičan za Britanski bend. Četri momka koja u su odelima bučno svirala pesme o ljubavi i mladosti gde su se istakle ,,The Kids are allright’’ ,,Substitute’’, revolucionarna ,,My Generation’’ i psihodelična ,,I can see for miles’’.
Zaokret u radu se dešava 1969. godine kada vrlo hrabro rade ,,Tommy’’ jednu od prvih rok opera, te pristupaju albumu kao celini pesama. Kao što svako drvo čini šumu, tako i svaka pesma čini album. Konceptualni pristup će ponoviti 1973. godine sa ,,Quadrophenia’’. Mi se danas bavimo albumom koji je bio između ova dva. Nešto što je započelo život kao preambiciozna, ali propala ideja, pretvorilo se u pravo pravcato remek delo.
Who’s next je takođe u svom začeću bio osmišljen kao rok opera radnog naziva ,,Lighthouse’’. Taunzend je u svojoj glavi video distopijski svet, sličan Zapinom u Joe’s Garage. Zamislio je svet gde je muzika zabranjena. Pit se toliko opteretio željom da prenese uspeh prethodnika u naredni projekat da je doživeo mentalni slom. Pretrpao se radom i ništa nije ispalo kako je zamislio. Odnos sa dotadašnjim kreativnim partnerom i menadžerom Kit Lambertom se naprasno urušio. Ideja da redovno nastupaju u pozorištu Vik, gde bi na dnevnom nivou mogli da rade nove pesme pred publikom se takođe pokazala kao fijasko. Publika nije bila zainteresovana za sintisajzere i duvačke sekcije, samo su želeli da čuju My generation po 250. put. Mada su sve pesme već bile osmišljene, u poslednji čas Pit bataljuje osmišljen kocept i pristupa materijalu kao klasičnom rok albumu. Preživljeno poniženje Taunzenda je prebacilo na kolosek da napravi album koji neće pokušati da ispriča neku veliku priču. Ispostavilo se kao odličan potez.
Osam od devet stvari sa albuma potiču iz projekta Lajthaus. Po ko zna koji put stara izreka da je manje zapravo više dobija svoju potvrdu. Skinuvši sa sebe teret šta taj album treba da uradi, čitav bend je mogao da pristupi radu onako kako treba. Dopusitli su sebi da iz njih izađe sva lepota, moć i uzbuđenje koji su poput duha u lampi stajali zarobljeni. Jer to je ukratko i definicija zvuka Hua.
Zvukom šarenog sinta počinje Baba O’Riley (Teenage wasteland), oda protraćenoj mladosti. Sintisajzer je kičma čitave stvari oko koje ostali instrumenti kruže kao krdo bizona u punom galopu. Nastala je kao usviravanje Taunzenda za klavijaturama, te bi u svakom krugu dodao još jednu notu, pa još jednu, pa još jednu, pustivši da ga pesma sama vodi, bez jasnog cilja. Već na ovoj stvari vidimo veliki zaokret u odnosu na prethodne stvari benda iz Londona. Klavijature se koriste kao nosilac ritma, imenilac čitave kompozicije, a ne samo kao jedan od detalja kako je to obično praksa u rok muzici. Ideja za pesmu je nastala posle koncerta na ostrvu Vajt, kada je čitava livada bila prekrivena limenkama, plasitčnim čašama i ostatkom biološkog otpada koji su klinci iza sebe ostavili sinoć. Na vrhuncu pesme u mozaik zvuka se stopio i volinista Dejv Arbus, čije gudalo zvuči potpuno hipnotišuće. Popun divlje vinove loze ona se obrće i okreće oko ritam sekcije sve do finalnog krešenda.
Mada je studijski savršena, uživo izvođenje ove pesme je predstavljalo je noćnu moru svima u grupi. Naime, kako nisu imali klavijaturistu na bini, iste deonice bi na svirkama bile puštane sa trake. Traka ne sluša, ali traku svi čuju, što bi značilo da niko ne sme da pogreši ni delić inače ode mast u propast. Kako je to vreme analogne tehnologije, nebrojano puta bi dotrajala traka nasred pesme pukla ili bi se Kit Mun zaneo pa bi pretrčao traku za čitavo brojanje. Rešenje? Zalepiti slušalice Munu za glavu i nositi nekoliko traka u rezervi.
Sledi Bargain. Mada počinje nežno iz Pitovog stramovanja akustare, ubrzo ulaskom bubnja i električne gitare stvar dobija novo ruho. Na prvi pogled, tekst pesme deluje kao ljubavni, o ljubavnim jadima glavnog lika za voljenom osobom.
I'd gladly lose me to find you
I'd gladly give up all I have
To find you
I'd suffer anything and be glad
I'll pay any price just to get you
I'd work all my life and I will
To win you
I'd stand naked stoned and stabbed
I call that a bargain
The best I ever had
Zapravo, ispod površine krije se mnogo dublje značenje. Inspirisan filozofijom Meher Babe (koji je kumovao i nazivu za Baba O’Riley), Taunzend ovde govori o stalnoj potrebi da se izgubimo i iznova pronalazimo smisao života. To što smo u jednom momentu života shvatili da nam je udobno u sopstvenoj koži i da smo prihvatili sebe, ne znači da je to zauvek. To je stalna potraga, stalno gubljenje i ponovno pronalaženje.
Simbolika poruke je odlično oslikana sa svakim novim refrenom, u koji Doltri ulazi jače u odnosu na prethodni put, kao da je odlučniji sada nego na početku pesme. Poslednji instrumental predstavlja sjajan primer majstorstva sviranja čitavog benda.
Love ain’t for keeping je najkraća na albumu i redak slučaj da nema sinta. U odnosu na pesme koje je okružuju, ova stvar se ne nameće toliko, te postoji solidna šansa da je i previdite na prvo-drugo peslušavanje. Nosi poruku da ljubav ne postoji da bi se samo ljubomorno čuvala, već da se mora deliti, te tako ona iznova nastaje i raste.
Nju prati My Wife, jedina koja nije bila originalni deo Lajthausa. Čedo basiste Entvistla, govori o monologu veselog čoveka koji se malčice previše proveo prethodnu noć, te je završio u stanici na trežnjenju. Sad ga je strah da dođe na oči ženi što ga čeka. Razlikuje se od svih prethodnih stvari po dve stvari, prvo jer imamo Džona na vokalu, zatim zbog odsustva gitare kao instrumenta. Po priznanju autora, nikad nije znao da piše za gitaru, te svaki put kada zamišlja pesmu, samo vidi i čuje bas deonice. Čitavu stvar spašava duvačka sekcija, koja pokušava da nadomesti nedostatak gitare i visokih tonova.
Nakon ove dve, relativno, slabije stvari, A stranu završava ,,Song is over’’. Taunzend i Doltri dele vokalne uloge, dok im se na klavijaturama pridružuje Niki Hopkins. Kontrast njihovih glasova, Pitov u strofama, odnosno Rodžerov u refrenu su predivna kombinacija.
Stranu B. otvara ,,Getting in tune’’-pokazna vežba kontrole glasa Roždera Doltrija. Naizgled naivnog naziva – uštimavanje bend se nalazi u paradoksalnoj situaciji da je na bini, ali ne zna o čemu bi pevali. Stvar počinje pomalo stidljivo, da bi poput lavine koja krene od grudvice dobila momentum i postajala sve veća. Sposoban da od nežnog pevušenja za tren ode u režanje, Doltri gospodari dinamikom i tenzijom prenošenja svoje poruke. Bilo koji drugi bend da je odsvirao ovu stvar ostala bi nezapažena i zaboravljena, no Hu nije kao svaki drugi bend. Ovako nam pesma stvara viziju osobe koja se nalazi u zarobljena u kavezu reflektora, od koje se sada očekuje neki veliki potez. Potez biva učinjen na opšte oduševljenje publike, gde samo sam akter ostaje u rebusu – kako sam ja to izveo?
Tema nedostatka samopouzdanja i preterane samokritike će se preliti i na ,,Behind blue eyes’’. Nakon jednog nastupa u Denveru Taunzendu prilazi grupi devojka. Već pomalo premoren od stalnog putovanja, stanja svesti da je svaki dan isti, po principu hotel-proba-koncert-hotel, Pit odbija njeno društvo i beži u samoću svoje sobe. Dok su ostala trojica ostala u lepšem društvu, Pit pomalo besan na sebe seda za pisaći sto. Ono kako se osećao te večeri progovorio je kroz nerođenog lika Džamba (negativca u Lighthouse). Ideja da ga niko ne razume, ne može sa njim da se saoseća, odsustvo ikakve veze sa svojom biti u sebi. Strah ga vodi ka besu, bes ka mržnji, a mržnja ka patnji.
Dijalog ta dva osećanja, te ranjivosti i agresije je unikatnost koju Behind blue eyes nosi. Od strofe koja je nastala na suzama natopljenom jastuku, sve do besa ispisanim krvlju po slomljenom ogledalu. Poezija sa stavom.
Između se nalazi Getting mobile, oda večnim nomadima na točkovima. Poput kaubojaca koji se ne zadržavaju predugo u pueblu, već zavaravaju svoje tragove pred goniocima, tako se i ovde nalazimo za volanom kampera koje voze neki novi kauboji.
Na koncu ,,Won’t get fooled again’’ – čudovište od pesme. Kritika letargičnog pogleda čoveka na društvenu promenu, smatrajući da su to sve prazna obećanja.
No, ovde je sam tekst pesme u drugom planu. Sila koju ova stvar nosi u sebi je nemerljiva. Nije ni čudo što je svoj život dobila kroz špicu za CSI:Miami, kada Horejšio Kejn stavlja svoje naočare za sunce pošto je ispitao mesto zločina. Taunzendova vetrenjača na gitari u svom najboljem izdanju, Doltrijevo urlanje, Mun koji svira energijom razbojnika puštenog na slobodan vikend...
Who’s next je najuspešniji album grupe i po mišljenju samih članova benda najbolji. Smatraju ga jednoglasno za trijumf njihovog rada i karijere.
Godina je 2015-ta, Štat Hala u Beču. Autor teksta sluša The Who, do duše ½ originalne postave. Na mestu Kit Muna nalazio se Zek Starki, njegov kumić i sin Ringo Stara. Gospoda su rasturila dvoipočasovni koncert.
Distorzična gitara sa previše dilej efekta označava početak ,,Won’t get fooled again’’. Mada već u osmoj decniji i Taunzend i Doltri u tom momentu zvuče i deluju kao isti momci koju su te 1971. ušli u studio da snime ovo čudovište. Poslednje ,,Yeaaaah!’’ mi je do dan danas najbolji urlik koji sam čuo u životu.
Ove godine Who’s Next grupe The Who slavi svoj pedeseti rođendan. Ako vam je ikada trebao lepši razlog da pustite ovaj album, evo ga.
Meet the new boss
Same as the old boss
