The Maness Brothers - God Bless The Maness Brothers [2020]

The Maness Brothers
God Bless The Maness Brothers
Romanus Records / 2020
8.8
8

Odrastajući, Jake i David Maness su rano shvatili dve stvari: da obožavaju muziku i da moraju da sviraju zajedno. U početku se Jake uvaljivao Davidovom bendu na probama u podrumu, da bi 2012. godine, braća su rešila da preseku i osnuju  vlastiti bend - The Maness Brothers. Vremenom su izgradili su postojanu bazu fanova kao i reputaciju u St. Louisu i širom SAD-a i inostranstva. Ovaj dvojac skoro jednu deceniju svira žestoki blues-rock, inspirisan lokalnim muzičarima poput Rum Drum Ramblersa i ekipe oko Big Muddy Recordsa, a u njihovoj muzici evidentni su uticaji Canned Heata, Steppenwolfa i Jimi Hendrixa. Iako se bend vrti oko braće, u studiju i na sceni ih uglavnom prati grupa talentovanih muzičara.

Na God Bless The Maness Brothers, braća se udaljavaju od low-fi zvuka, karakterističnog za njihovo prethodno izdanje. Za ovo je u velikoj meri kriv Carl Nappa, dobitnik Grammyja i čovek koji je radio sa Wyclef Jeanom, Muttom Langeom, P Diddyjem, i Alanom Parsonsom, koji im prišao sa predlogom da snimaju sa njim u njegovom studiju. Nappa je otišao korak dalje i prisustvovao svim probama pre snimanja, kako bi “uhvatio” energiju njihovog živog nastupa, koji je usavršavan uz teškaše kao što su Jon Spencer, Scott H. Biram, The Legendary Shack Shakers, The Hooten Hallers, James Leg, Mark “Porkchop” Holder & MPH, Left Lane Cruiser i King Mud.  Kada zatutnji frenetični bubanj praćen slajdom, na samom početku pesme “Pain”, postaje jasno da je ovo bio pravi pristup. Pedala gasa ide do kraja dok promukli bariton urla “If we don’t leave now, we’ll never make it home…”. “Tupelo” nudi mračniji, hillbilly stoner zvuk dok je “Get in Line” noćna fatalistička himna, jer uz stihove  “Feellin’ closer to pure defeat” ide i ponoćna cigareta na tremu. “Solid Gold Spine” dotiče blues-rock vrhunce 70ih, da bi nakon nje “Boreas” nastavila u duhu epohe sa razlivenim, psihodeličnim solažama. Iz sedamdesetih ponovo uskačemo iza volana, "Drive Me" je adrenalinski šok ali ovoga puta Bog je za volanom. “I’m Gone“ kombinuje tango punk sa boogie-woogie bluesom u kompoziciji naprsle teksture. Na kraju gospel finiš kreće baladom “Dip My Sins In The River”, koja eterično nudi oproštaj grehova, preko razuzdanog stompera “Just Can’t Tell”, do prljave rock n roll molitve “Lord Thank You Very Much”.

God Bless The Maness Brothers je sirova demonstracija sile podignuta na viši nivo. Osim braće na albumu su učestvovali Al Holiday, Irene Allen, Alex Sinclair, Kari Liston i Maureen Sullivan. Sa punim rezervoarom i bogom na svojoj strani jedini delić koji sada nedostaje je turneja, znači čeka se agencija Bad Music For Bad People.

Preporuka

share