Deafheaven - Ordinary Corrupt Human Love [2018]
Evolucija je neophodan proces u svemu na svetu pa tako i u umetnosti i muzici. Ne kako bi neki umetnik, bend ili žanr preživeo, jer sam sasvim siguran da u svetu u kome živimo ama baš sve može da pronađe publiku.
Postoji mnogo gora sudbina od pukog nestanka, a to je postojanje u potpunoj irelevantnosti, a to je upravo oblast u kojoj sam prava, mnogo mlađi naslednici koji verno slede svoje uzore a zatim i njihovi fanovi već veoma dugo obitavaju. Velikani poput Black Sabatha, Slayera, Metalice ili Toola su pomerali granice i učinili da njihova muzika dopre i osvoji osobe koje nisu iz njihovog sveta.
Nekada veliki metal bendovi iz osamdesetih i devedesetih koji su preživeli sve ove godine i koji još uvek stvaraju teško da su mnogo toga menjali, čast izuzecima, koji su ipak veoma retki. Nema tu mnogo novina ni kada je reč o muzici, imidžu ili pak omotima albuma. Sve to deluje kao više decenijsko prežvakavanje jednog te istog.
Otprilike isti utisak bih imao i kada su fanovi metal muzike u pitanju jer oni ponajviše odlikavaju promene samih benodva i muzičara. Evo i par banalnih primera.
Pre par godina imao sam prilike da nakon puno vremena posetim koncert jednog metal benda, i kako je reč o ektremnom podžanru metala koji veoma slabo poznajem, osim činjenice da su tehnički veoma dobri o ostalome nisam mogao suditi, ali ono što mi je odmah upalo u oči je da sam na tom koncertu sreo ljude koje nisam video pa dobrih dvadeset godina i koji su izgledali gotovo isto kao i pre dve decenije. Dobro dve decenije starije, po neko i bez kose ali njihov stil, izgled, odeća je potpuno ista, kao i pre dvadeset godina.
Drugi primer, je takođe od pre par godina, tokom posete Barseloni i Primavera festivalu iskoristio sam period tokom dana da se izležavam na Barseloneti, prelepoj gradskoj plaži. I naravno, kako je temperatura preko 30 stepeni, na plaži su svi u nekoj opuštenoj odevnoj varjanti, i oni koji leže u pesku i oni koji se šetaju pored nje, sve dok nisam primetio jednu grupicu momaka koji, zaklonjeni u hladovinu drveta, su bili pravi „blast from the past“.
Svi oni, do poslednjeg bili su obučeni u kožne jakne, crne tesne farmerke i crne majce sa kojih se kezio lik Eddija. Ispostavilo se da su tog dana Iron Maiden imali koncert u Barseloni i fanova Iron Maidena bilo je na sve strane i bili su veoma lako uočljivi, i ruku na srce bili pravo osveženje u odnosu na nepodnošljive čopore hipstera. Naravno da nema ničeg lošeg u izražavanju svoje osobenosti kroz stil oblačenja, frizure itd ali utisak kome nisam mogao da se otmem je da svi oni izgledaju prilično unifomisano i prilično zaglavljeni u prošlosti.
Deafheaven i na ovom albumu razbijaju sve samo postavljne granice muzičkih žanrova, stvarajući čudne i potpuno neverovante kombinacije. „You Without End“ je balada u kojoj se smenjuju i prepliću lepe melodije na klaviru i gitari dok glumica Nadia Kury govori deo kratke priče ouklendskog pisca Toma McElraveya.
Prvi singl sa albuma 11to minutna „Honeycomb“ je moderni black metal u najboljem obliku. Pesma oslikavaju, specifičan growl vokal George Clarkea, česte ritmične promene i pored melodijskih paterne karakterističnih za metal imamo dobru dozu i onih tipičnih za alernativne, indie ili post rock bendove. Gitaristi Kerry McKoy i Shiv Mehra koriste gitarske motive koje možemo pronaći kod bendova poput Mogwai, Explosions in the Sky ili 65daysofstatic ali ih propuštaju kroz osobenu black metal prizmu.
„Canary Yellow“ je najbolji dokaz kako se hrabrost u ekperimentisanju i nepriznavanje nikakvih ograničenja može vratiti u obliku jednog malog remek dela. „Canary Yellow“ kreće laganom, sanjivom shoegaze gitarskom melodijom u kojoj Kerry McKoy zvuči kao Neil Halstead i njegov bend Slowdive. Shogaze gitarski motivi provlače se kroz celu pesmu i ukršaju se sa drugim gitarskim formama, dok kao podlogu imamo brilijantan i na momente vratolomno brz i kompleksan ritam na bubnju Daniela Tracyja praćen jednako ubitačnom bas gitarskom linijom Chrisa Johnsona. Deafheaven majstoski klize kroz različite muzčke celine da bi završili pravim elgijskim krešendom u kome nad kao melem glatkim pratećim vokalima Clarkov growl vokal prerasta u krik pun bola.
„Night People“, duet sa goth folk pevačicom Chelsea Wolf i „Near“ su malo kraće od ostatka pesama na albumu i pored atipične dream pop/ shoegaze atmosfere savršeno se uklapaju kompleksnu emotivnu slagalicu koju čini ovaj album. I pored velike količine žestokih gitarskih rifova i čvrstom ritam sekcijom ovaj album ipak nudi emocionalno nabijene ali svetlije melodije od onih koje obično očekujemo od black metala.
Ordinary Corrupt Human Love predstavlja muziku u svoj najboljem obliku, nesputanu od strane tradicije ili standrada podrazumevanih za neki muzički pravac, potpuno slobodnu i originalnu, delo u kome, da biste u potpunosti uživali morate i sami da razbijete sve predrasude, norme i granice.
