Blade Runner 2049 [2017]
Cela ekipa na čelu sa rediteljem Denis Villeneuveom je imala veoma težak zadatak da stvori dostojnog naslednika remek-dela kakav je bio “Blade Runner”. Film Ridleya Scotta iz 1982. godine nije bio hit na prvu loptu. Sam film je bio previše kompleksan, bogat detaljima, van svog vremena, ponudio je sumornu i distopijsku viziju budućnosti, koju većina ljudi nije lako mogla da prihvati, tako da je u samom početku dobio veoma pomešane kritike. Ipak, odlika remek-dela je da izdrži test vremena i to je “Blade Runner” nedvosmisleno uspeo.
Na prvi utisak Villeneuve je stvorio visokobudžetni, estetski i vizuelno bogat i prelep umetnički film. Svaki aspekt ovog filma je na vrhunskom nivou. Scenario Hamptona Fanchera je veoma emotivan, muzika Benjamina Walfischa i Hansa Zimmera je integralni deo filma na isti način na koji je to bila i muzika Vangelisa u prvom delu, dok je kinematografija Rogera Deakinsa savršena.
Villeneuveova vizija filma je slična Scottovoj, tako da film teče veoma sporo, ostavljajući akciju po strani, pokušava da pronađe suštinu ljudske prirode, onoga što nas čini onakvima kakvi smo. Njegova vizija budućnosti je još sumornija nego ona koju smo imali prilike da vidimo u prvom filmu pre 35 godina.
Scott je tada mogao da očara publiku, za ono vreme odličnim vizuelnim efektima i delovima budućnosti koji su tada delovali potpuno nestvarno. Kao što je u jednom intevjuu Rutger Hauer izjavio, “video sam budućnost”, nažalost ta izjava nije bila daleko od istine, jer svet u kome živimo sve više liči na sumornu sliku sveta Scottovog filma, ali i romana Phillipa K. Dicka koji se u svom stvaralaštvu uglavnom bavio distropijskim vizijama budućnosti.
Naučno-fantastične stvarčice koje nudi “Blade Runner:2049” nisu tako neverovatne i magične kao što su bile pre 35 godina. Leteći “pežoi” ne oduzimaju dah, kao ni hologramske devojke sa sopstvenom inteligencijom, ili veštački stvorena ljudska bića (replikanti). Ovo je nešto što svi mi manje više očekujemo od budućnosti, i sada više ne deluju toliko daleko i nestvarno kao pre 30 godina.
“Blade Runner” je uspeo da opiše suštinu ljudske prolaznosti u dve rečenice jedne legendarne scene: "Video sam stvari koje vi, ljudi, ne biste verovali. Zapaljeni ratni brodovi blizu Oriona. Gledao sam C-zrake kako svetlucaju u mraku pored Tanhojzerove Kapije. Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je da se umre..."
Kao i prvi deo i ovaj se bavi večnim pitanjem ljudske duše. Glavni lik, replikant K, koga glumi izvrsni Ryan Gosling, gotovo ceo film da ne promeni izraz na licu, on i njegova hologramska devojka Džoi, koju glumi kubanska glumica Anna de Armas, pokazuju više emocija nego bilo koji drugi ljudski lik u filmu. U jednom trenutku priznaje, da je njemu lakše nego ljudima, jer on je napravljen a ne rođen, tako da on nema “dušu”. Pitanje koja odzvanja ovim filmom je – da li je to tako?
Naravno, pitanje ovde nije da li bi, ako ikada budu stvoreni androidi imali dušu, već da li samo zato što smo svi mi rođeni, automatski treba da smatramo da je svi mi imamo, da je čovečnost i humanizam nešto što se podrazumeva činjenicom da ste rođeni kao ljudsko biće. Pogledajte oko sebe, i zaključite sami.
Ako vas ne zaslepe šarene vizije stvarnosti koju vam nude razne tv reklame, rijaliti programi ili lepe vizije budućnosti koje vam nude vaši političari, u kojoj god državi na svetu da živite, možda ćete spoznati da smo mi kao civilizacija upravo na putu ka sumornom svetu kakav nam nude ovi filmovi. Svetu koji vode ljudi poput Niandera Wallacea, vlasnika ogromne planetarne korporacije, koga glumi briljantni Jared Leto.
Psihopate i sociopate bez trunke saosećanja, samilosti, bez duše, bez trunke ljudskosti u sebi postali su ideal vremena u kome živimo, slika uspešnih ljudi čiji je zadatak da nas odvedu u svetlu budućnost. Prenaseljeni gradovi, kao što je u ovom filmu Los Anđeles u 2049. godini, u kojima se od zagađenja ne vidi nebo, nisu stvar budućnosti već sadašnjosti.
Dok okvir naučne-fantastike dozovljava gledaocu da tumači razne alegorije na način koji njemu odgovara, neke od paralela sa društvom u kome živimo su veoma jasne. Netrpeljivost koju ljudi u ovom filmu prikazuju prema replikantima jednak je rasizmu koji i dalje problem širom sveta.
Način na koji replikant obara pogled u prisustvu čoveka, nalik je na ponašanje nametnuto mnogim potlačenim rasama tokom istorije, kao i nemogućnost ljudi da shvate težak položaj individua koje nazvaju nižom rasom, u ovom slušaju su to replikanti, u potpunosti odgovara, ne samo robovlasničkim društvima tokom istorije, već i modernom društvu u kome ovakav nedostatak empatije prema drugom ljudskom biću prevazilazi rasnu podelu, i zalazi u ekonomsko-klasnu podelu društva.
“Blade Runner: 2049” je, kao i njegov prethodnik, veoma kompleksan film, koji bi trebalo odgledati više puta. Sa jedne strane Villeneuve je pokušao da svojim filmom pošalje jasno upozorenje od mračne sutrašnjice koja nam kao rezultat prenaseljenosti i činjenice da čovek, u ovom trenutku od prirode uzima daleko više nego što ona sama može da obnovi, visi nad glavama, ali sa druge strane pokušao pojedinim scenama da ostavi malo nade za čovečanstvo.
Villeneuve je u nekoliko intervjua davao objašnjenja pojedinih momenata, među kojima je i scena u napuštenom i zagađenom Las Vegasu, mestu koje je u današnjem svetu sinonim dobre zabave, kada K nalazi na košnice sa pčelama, koje kao jedan od najosetljivijih i najvažnijih elemenata prirode, u današnjem svetu nestaju, što dovodi ceo ekosistem planete u veliku opasnost. Ironija cele ove vizije budućnosti je da jedini spas civilizacije i čovečanstva leži u pokušaju čoveka da stvori biće koje će ga zameniti, koje će u svemu biti ljudskije i humanije od samih ljudi koji su se na svom dugom civilizacijskom putu negde zagubili.
Harrison Ford je reprizirao svoju kultnu ulogu Ricka Deckarda i bio je u potpunosti u nivou čitavog filma što se i očekivalo od glumca njegovog kalibra, ali je i veoma pohvalno za glumca njegovih godina, posebno zbog određenih veoma zahtevnih scena. Svaka uloga u ovom filmu, ma kako ona kratka bila, ima veoma dobro smišljenu ulogu u čitavoj priči, i služi cilju slikanja ljudske prirode i naše civilizacije.
Sa jedne strane imamo odličnog Dave Batistu, u maloj i veoma zapaženoj ulozi i u ovom filmu, ali i u jednom od kratkih filmova koji su prethodili premijeri, kao replikanta Sapper Mortona koji se rado žrtvuje za više ciljeve, dok sa druge strane imamo policijskog komandanta Joshi (Robin Wright) , koja bi potpuno u ljudskom duhu želi da sve probleme gurne pod tepih. Sylvia Hoeks, kao Luv, jedan od replikanata u službi Wallacea, predstavlja sve one potlačene osobe koje znaju da razlikuju dobro i zlo, ali nemaju ni snage ni mogućnosti da se odupru i suprostave zlu sveta u kome žive.
Kada sam prvi put početkom 80-ih gledao “Blade Runnera” imao sam jednocifreni broj godina, i nisam puno znao ni o filmu, ali ni o svetu oko sebe, ali sam bio očaran vizijom budućnosti koju je ponudio. Sada, 35 godina kasnije, slika budućnosti koju su nam ponudili Villeneuve, Scott i Fancher je tmurna i zastrašujuća, i gotovo da sam nakon odgledanog filma osetio olakšanje što, ukoliko naša civilizacije krene sumornim putem oslikanim u ovom filmu, verovatno neću biti živ 2049. godine. Da li to budućnost koja nas čeka ili ne pokazaće vreme, kao što će pokazati da li će “Blade Runner:2049” postati vanvremensko umetničko delo potput svog prethodnika.
