Cloud Nothings: Tiha reakcija

Feb 10, 2021

Poslednjih godinu dana, priče o tome kako pandemija menja živote ljudi širom sveta, iskaču sa svih strana. Naravno da je to tačno, i naravno da to neki osećaju više, neki manje, a neki gotovo ni malo, poput autora ovog teksta.

Muzičari su bili jedni od onih koje je pandemija prilično pogodila, jer ih je pre svega sprečila da drže koncerte, što je najvećem broju njih i glavna zarada. Od samog izdavanja i prodaje albuma, kada se odbije novac izdavačkim kućama i kad svoj poveći deo uzmu streaming servisi, muzičarima i ne ostaje bogzna šta, posebno ako se radi o nezavisnoj produkciji. Dok su neki kukali na socijalnim mrežama i gde god su stigli, neki su ovo slobodno vreme koje su neplanirano dobili iskoristilu na drugačiji način. Dylan Baldi, frontmen benda Cloud Nothings upravo je jedan od onih koji nisu kukali već radili.

Zatvoren u svjoj kući Baldi je rešio da poptuno neprlanirano ove godine objavi dva albuma za Cloud Nothings. Kako zbog karantina je kretanje i uopšte rad muzičara bio prilično otežan, Baldi je preuzeo da sebe da završi najveći deo posla. Tako nešto njemu i nije strano, jer pre više od decenije, Baldi je upravo tako i počeo. U podrumu kuće svojih roditelja, u pauzama između obaveza na fakultetu, Baldi je komponovao i snimao pesme svirajući sam sve instrumente.

Poslednjih par nedelja iskoristio sam da neke od albuma za koje sam osetio da im nisam dao dovoljno vremena preslušam ponovo, dok ne počnu da u većem broju izlaze izdanje iz ove godine. Među tim albumima su i ova dva ovogdišnja albuma Cloud Nothings.

Za potrebe ova dva albuma „The Black Hole Understands“ koji je objavljen početkom jula, i “Life is Only One Event“ objavljenog početkom decembra, Baldi je takođe u svom kućnom studiju, koji se sastoji od računara i Garage Banda, softwera za snimanje i obradu muzike, snimio sve gitare, bas gitaru, vokal i sve to poslao bubnjeru Jayson-u Gerycz-u da snimi bubnjeve.

Tako kompletirane snimke Baldi je sam producirao i objavio samo kao internet izdanje na bandcamp stranici benda. Ova dva albuma se ne nalaze ni na jednoj streaming platform, već su neka vrsta ekskluzive za fanove benda, koji žele da im pomognu u ovom, za muzičare teškom periodu.

Cloud Nothings

The Black Hole Understands

Self release / 2020

Oba ova izdanja imaju mnogo sličnosti sa prvim muzičkim radovima Dylana Baldija. Jednim delom jer sadrže sličan pop senzibilitet a sa druge strane tehnički su na približno istom, polu amaterskom nivou, što apriori ne znači da bend zvuči lose, naprotiv.

Za prvi album objavljen prošle godine „The Black Hole Understands“ sam Baldi je izjavio „da je najviše pop, ali i najtužniji što je, otrpilike, onako kako se on oseća“. Tokom prošle decenije Cloud Nothings su etablirali sebe kao jedan od najboljih i najupečatljivijih gitarskih bendova na svetskoj sceni.

Na prvo pa i na drugo slušanje delovao osettilo se da „The Black Hole Understands“ nikako nije loš album, ali jednostavno, nakon prethodnih albuma očekivao sam, ili bolje reći želeo pesme koje mogu da uhvate na prvo slušanje, a takvih na ovom albumu nema.

Nakon nekoliko slušanja, album je konačno počeo da se uklapa u onu matricu koju sam i očekivao od Cloud Nothings. Pesma koja otvara album „Story That I Live“ već donosi vidnu razliku u zvuku u odnosu na odličan prošli album „Last Building Burning“ (2019).

Pop melodije su uvek bile jedna od glavnih niti muzike Could Nothings, ali su često, posebno na pomenutom albumu iz 2019.godine, bile nošene pravim gitarskim tajfunom. Gitare na albumu „The Black Hole Understands“ su uglavnom čiste ili blago distrozirane. Sa tehničke ali i kreativne strane to dokazuje samo iskustvo i profesionalnost, jer na opremi sa kojom je Baldi raspolagao snimati bučne, distrozirane gitare, kao na prethodnim albumima, je posao koji se može završiti prilično loše.

Tačno je da nedostaje ona energija i agresivnost koja se dobija, kada imate ceo bend u studiju i još kada pesme, na tom mestu snimate uživo, od jednom. Ali gitarske melodije su i dalje tu, možda ne tako žestoke, gromoglasne, ali su tu. „The Sound of Everyone“ donosi odličnu dinamiku sa bučnim i tišim delovima, „An Average World“ je gitarski pop sa veoma efektnim krešendom na kraju.

„A Weird Interaction“ i „A Silent Reaction“ kreću se u mirnijim mid tempo pop vodoma, sa Baldijevim falsetom i power pop refrenom tipičnim za 90te na ovoj drugoj. „Right on the Edge“ svojom energijom i sladunjavim rifovima i dalje nosi atmosferu power popa poslednje decenije prošlog veka. Čvrst i dinamičan instrumental „Tall Gray Structure“ donosi najnapetrije i najbučnije gitare na albumu, što je otrpilike maksimumu do koga je Badli mogao da ide sa opremom na kojoj je snimao .

Tokom prethodne decenije Cloud Nothings su sarađivali sa izuzetnim producentima koji su ostavili neizbrisiv trag u gitaskoj muzici poput Steve Albijina, Johna Congletona, Johna Goodmansona i Randalla Dunna. Na ovom albumu, uticaja na muziku od strane zvučnih producentskih imena nije bilo, što je pak dozvolilo Baldiju da malo snažnije podvuče svoj sećaj za melodiju i harmonju što je on učinio,pesme poput „The Mess Is Permanent“, „Memory Of Regret“ i naslovne „The Black Hole Understands“ upravo to pokazuju.

Još jedna od izuzetnih elemenata ovog albuma koje treba podvući je su odlični, divlji i frenetični ritmovi na bubnju Jayson-a Gerycz-a koji su konstanta ne samo na ovom već i na svim albumima tokom cele karijere benda.

Albumu „The Black Hole Understands“ trebalo je malo više vremena da otrkrije sve što nudi, i potpuno vredi. Od jednog prosečnog albuma na prvo slušanje, nakon samo malo više posvećene pažnje „The Black Hole Understands“ se pokazao kao veoma, veoma dobar album, koji i u ovim čudni vremenima i sa tehnički ograničenim mogućnostima samo ističe kreativni talenat Dylana Baldija.

Bandcamp stranica albuma "The Black Hole Understands"

Cloud Nothings

Life is Only One Event

Self release / 2020

Sredinom oktobra prošle godine, Cloud Nothings su najavili novi album „The Shadow I Remeber“ koji je za razliku od „The Black Hole Understands“ sniman u pravom studiju, sa celim bendom i producentom. I u iščekivanju novog albuma, početkom decembra prošle godine, sasvim neočekivano Cloud Nothings su objavili još jedan album „Life is Only One Event“.

I ovaj album, kao i njegov prethodnik „The Black Hole Understands“ objavljen je samo kao internet bandcamp izdanje, u nadi da će nekada dobiti i pravo fizičko izdanje. U opisu ovog albuma stoji da su pesme nastale u procesu snimanja istih onih pesama koje su se našle na „The Black Hole Understands“ ali ovih deset na „Life is Only One Event“ nisu našle mesto na prvom albumu objavljenom prošle godine.

Na prvo slušanje jasno je da kvalitet pesama nije nimalo razlog njihovog izostavljanja, jer su pesme veoma dobre. Pre će biti da je preovlađujuća, svetla pop atmosfera pesama odlučila to koje će se naći na ovom albumu. I to se da osetiti na prvo slušanje. Dok prvi „The Black Hole Understands“ , kao što je Baldi i napomenuo pored pop elemenata je ujedno i njegov najtužniji, „Life is Only One Event“ daleko više od prethodnika naginje ka svetloj optimističnoj gitarskoj pop muzici.

Pesma koja otvara album „Alive In The World“ postavlja ton albuma. Gitarske distrozije su prljavije nego na prethodnom albumu, pop melodije jasnije i u kombinaciji sa gitarskim solo deonicama nose duh alternativne gitarske scene 90ih ponajviše eho benda Dinsoaur Jr.

„Violent Reality“, koja je prošarana melodijom kvalijatura, otpevana Baldijevim falsetom i „Saw This Light“ predstavljaju školski primer kvalitetnog power pop roka. Nakon dinamične „The Horror You Found“, dolazi „I Rise At Dawn“, koja spusta amosferu na melanholičan mid tempo gitarski pop. Baldijev vokal, kad nije u falsetu, na ovom albumu je bio najmekši ikada do sada, što se najviše da osetiti na „To A Future Audience“.

Na odličnoj „Patter Of This Place“ da se primetiti, posebno kroz prepletanje dve gitare, nedostatak snimanja u kućnim uslovima, uz prertpostvaku da bi upravo ovakvi detalji bili znatno bolje podvučeni u profesionalnom studiju.

Pomama modernog sveta ili njegova neutaživa želja za stalnim inovacijama, gotovo u svim njegovim sferama, od tehnologije, pa društvenog uređenja, globalnog kodeksa ponašanja, pa do umetnosti, često je kontraproduktivno, zamorno i ume da bude mač sa dve oštrice.

Cloud Nothings nisu bend koje možemo nazvati muzičkim inovatorima, barem ne na dva prošlogodišnja albuma. Ali to ni najmanje nije negativna stvar, naprotiv. Dok slušate njihovu muziku, možete dobiti osećaj, da vam je na vrh jezika na koga vas podsećaju, ali ipak, nikako ne možete prstom da uprete u baš jedno ime i da kažete „evo sve su prekopirali od njih.“

Zato što Cloud Nothings i Dylan Baldi to ne čine. Naravno da svaki muzičar ima svoje uzore ili muzički period odakle mu dolazi inspiracija. Kvalitet njegovog rada se ogleda koliko dobro ume da prenese duh i amtosferu svoje inspiracije, propuštajući je kroz prizmu svoje kreativnosti, a Cloud Nothings to izvanredno rade i imaju osam odličnih albuma, u prethodnih deset godina da to i dokažu.

Pa opet stiče se osećaj da bend ne dobija onoliko priznanja koliko zaslužuju. Sve ovo se još više odnosi na Dylana Baldija, koji je do sada, posebno sa poslednja dva albuma, dokazao da je jedan od najplodnijih muzičara na nezavisnoj rock sceni. Na pitanje koliko je dubok njegov bunar inspiracija ne trebamo još puno da čekamo, jer njihov deveti album „The Shadow I Remember “ izlazi krajem ovog meseca.

Bandcamp stranica albuma "Life is Only One Event".