Crtice: Još malo 2018te Vol.1
Dok još uvek nema puno novih izdanja i a ona prva se polako preslušavaju još malo da se osvrnemo na neke od albuma koje smo slušali tokom prethodne godine. Naravno postoji još toga što svakako vredi da se o njemu piše a svakako da se preporuči za slušanje ili za izbegavanje, ali jednostano postoji mnogo više dobre muzike nego što ima vremena joj se posveti dovoljno pažnje, a još manje za pisanje o njoj.
Na trećem albumu Marble Skies Django Django odstupaju od matrice koje je bila dominantna na prethodna dva albuma Django Django (2012) i Born Under Saturn (2015), tako da su psihodelične elemenate u izvesnoj meri zamenili su synth popom.
Naslovna stvar „Marble Skies“ pokazuje upravo to, odličan ritam koje prate veoma dobre vokalne harmonije. „Surface to Air“, na kojoj kao glavni vokal gostuje Rebecca Taylor (Slow Club)je jednako zavodljiva ali poprilčno odstupa od tipičnih pesama ovog benda.
Ostatak albuma je veoma pitak i ujednačenog kvlaiteta. Kroz 10 pesama imamo dobro ukompanovane elemente synth popa 80ih, britpopa 90ih pa sve do modernog indie popa što sam album kao celinu čine jednim zanimnljivim izdanjem.
Kao i mnogi mladi umetnici ove generacije (Franke Cosmos, Car Seat Headrest) i Alison je pažnju izdavačkih kuća privukla brojem pratioca na bandcampu
Očigedno je da Alison ima talenta, njen glas je prijatan, da je njena gitara na momente veoma dobra kao u „Cool“. Album Clean ima dva lica, kao celina na momente deluje pomalo monotono i neupadljivo, sa druge strane nudi dovoljno razloga da u budućnosti možemo da očekujemo da Soccer Mommy bude prava zvezda na indie nebu, ukoliko uspe da na pravi način iskoristi potencijal i talenat koji neosporno ima.
Springtime and Blind ukratko možemo oceniti kao šetnju kroz gitarsku muziku u poslednje tri decenije. Sonična paleta koja oslikava muziku ovog benda obuhvata sve od alternativnog rocka i grundgea 90ih, atmosferu garažnog rocka, energiju i sirovost post-hardcora sa početka milenijuma, blage i jedva primetene elemente emo rocka pa do modernog indie rocka.
Springtime and Blind je veoma nepretneciozan, pristojan žestok i gitarski album.
Uticaji muzike 90ih su više nego prisutni u njihovom zvuku. Melodične distorzirane gitare, smenjivanje tiših delova sa onim bučnijim na refrenu.
Svaka od pesama ako je slušate odvojeno od albuma može zvučati kao veoma pristojna gitarska indie rock stvar, među kojima se najviše ističu „Not For Me“, „Nevermine“, „Ages Ago“, „New Face“.
Mali problem može nastati tokom slušanja albuma kao celine, jer vokalni aranžmani Ave Triling na svim pesmama zvuče veoma slično pa se stiče utisak već viđenog. Na prvo slušanje to možete pomisliti i za gitaru ali pažljivije slušanje otkiće vam da su ipak gitarske linije kompleksnije i raznovrsnije od vokalnih.
Krajnja ocena je da su Forth Wanderers svojim drugim album isporučili sasvim zadovoljavajući indie rock album koji možda neće zaseniti svojom snagom i lepotom ali neće ni razočarati.
Las Dunas je obojen melanholičnim melodijama psihodeličnog popa 60ih godina koje lelujaju kroz mračniju atmosferu nego prethodni album.
Beach Skulls pokušavaju da unesu malo raznolikosti u voaj album tako da recimo imamo malo čvršće gitare na „Sacred Citrus“ i „You Are“, prisustvom blagih karipskih ritmova u instrumentalu „Some Holiday“, ili rockabilly uticaja u „Love and Sex“. ali je uglavnom najprisutniji gitarski psihodelični pop koji u nekim pesmama poput „That's Not Me“ ili „Come Undone“ zvuči veoma dobro.
Kao i na prethodnom albumu, blagi nedostatak je povremeno osećanje repetitivnosti, ali to ne umanjuje pozitivni utisak koji ostavlja Las Dunas.
