Skot Voker - čovek izvan vremena

Nov 15, 2017

Svako od nas ima svoje parametre za procenu da li neki muzičar radi svoj posao iz ljubavi ili zbog novca. Nekima od nas to uopšte nije ni bitno, dok god nam se nečija muzika sviđa. Međutim, ukoliko vam je iskrenost u muzici važna, odnosno figurativno rečeno - ukoliko volite da čujete ceo tekst pesme a ne samo refren, onda svakako spadate u prvu grupu.

Ako se složimo da je generalna procena nečije muzičke iskrenosti krajnje individualan doživljaj, isto tako se možemo složiti da ipak postoji nekoliko opšte prihvaćenih pokazatelja da li čovek koji nešto svira to zaista voli ili mu je broj prodatih albuma važniji od bilo čega drugog. Jedan od tih pokazatelja je svakako hrabrost.

Ko nije hrabar muzičar? Između ostalih, to su oni koji nakon doživljenog uspeha ništa ne menjaju u svojoj muzici, već godinama ponavljaju isti onaj recept koji im se, najčešće spontano, desio kada su snimili svoj najprodavaniji album. Sa druge strane, imamo muzičare koji poptuno uživaju u procesu pravljenja novih pesama, koji se poput malog deteta obraduju kada otkriju da su odsvirali nešto novo i drugačije – muzičare koji svim srcem vole to što rade i čija muzika je podložna čestim promenama bez obzira na zahteve publike.

Tako su „Bitlsi“ rešili da snime „Sgt. Pepper's Lonely Heart Club Band“ i pored svog rizika da izgube milione obožavateljki koje su vrištale uz „She Loves You“, tako je Bob Dilan sredinom šezdesetih zamenio akustičnu gitaru električnom, praćen opštim zgražavanjem publike na Njuport folk festivalu, tako je Majls Dejvis rešio da zauvek promeni istoriju džeza kada je u svoju muziku uvrstio elemente roka i snimio album „Bitches Brew“.

Ovakvih primera nema mnogo, ali je svaki od njih revolucionaran na svoj način. Toj grupi muzičkh revolucionara svakako pripada junak naše današnje priče, čovek koji je počeo karijeru kao tinejdžerska zvezda krajem pedesetih, da bi u 21. veku snimio jedan od najavangardnijih albuma u istoriji muzike. Njegovo ime je Skot Voker .

The Walker Brothers

Skot Voker je rođen 1943. kao Noel Skot Engl, u američkom gradu Hamilton, država Ohajo. Već krajem pedesetih je počeo da se bavi muzikom, pevajući i svirajući gitaru u raznim grupama, a tih godina je pod imenom Skoti Engl objavio i nekoliko singlova.

Ipak, pravu slavu je doživeo tek kada je 1964. sa Džonom Mausom i Gerijem Lidsom osnovao svoju najpoznatiju grupu. Iako nisu bili braća i iako se niko zaista nije prezivao Voker, rešili su da grupi daju ime „The Walker Brothers“. Nedugo nakon što su osnovali bend, sva trojica se sele u Englesku, u kojoj je zahvaljujući „bitlmaniji“ vladala pomama za takozvanim „boj bendovima“.

Zahvaljujući snalažljivosti njihovog menadžera Džonija Frenca, raskošnim aranžmanima Ajvora Rejmonda, i pre svega njihovom talentu, vrlo brzo postižu komercijalni uspeh. Hitovi su se nizali jedan za drugim, a dva najveća bila su „The Sun Ain't Gonna Shine Anymore“ i Bakarakova „Make it Easy on Yourself“ , od kojih je ova prva bila čak šest nedelja uzastopno na broju jedan engleske liste singlova.

Skot za kratko vreme prelazi put od „igrača sa klupe“ koji piše pesme za „B“ strane singlova do glavnog autora i prvog vokala u bendu. On je bio lepuškast, fizički privlačan i ženska publika je vrlo brzo u njemu prepoznala svog idola.

Međutim, Skota uopšte nije zanimao taj tip slave. On je želeo da se autorski iskaže na što više različitih načina. Na žalost, bio je član benda koji stremi vrhovima top lista, što je automatski značilo da je njegov autorski pečat podređen „opštem dobru“. Zbog te apsurdne situacije u kojoj se našao on 1967. upada u depresiju, a nedugo zatim donosi odluku da napusti grupu i započinje solo karijeru.

Skot 1, 2, 3, i 4

Nakon što je prihvatio poziv da bude član jedne žurke u organizaciji časopisa „Plejboj“, Voker provodi divlju noć sa jednom nemačkom „plejboj zečicom“. Ovakav podatak u nečijoj biografiji bi verovatno imao mnogo više sa seksom nego sa bilo čime drugim, ali ne i u Skotovoj.

Naime, dok su se njih dvoje izležavali u krevetu nakon burne noći, na gramofonu se vrtela ploča Žaka Brela, omiljenog pevača devojke koju je Voker upoznao na „Plejboj“ žurci. Ispostavilo se da je taj momenat ključan za početak njegove solo karijere, jer je upravo Brel pevač koji je kreativno pokrenuo Skota iz mračnog perioda u kom se našao.

Te 1967. Skot snima prvi solo album pod nazivom „Scott“. Na njemu su se našle tri Brelove pesme koje je na engleski prepevao Mort Šuman. Skotov bariton se savršeno uklapao u romantično-boemsku atmosferu Brelovih stihova koji su zvučali kao da su pisani specijalno za njega.

Tokom naredne dve godine, snimio je još tri solo albuma, od kojih je svaki nosio isti naziv kao prvi, samo sa brojevima 2, 3 i 4 pored Skotovog imena. Na drugom i trećem albumu su se takođe našle po tri prepevane Brelove pesme, dok je četvrti kompletno Vokerovo autorsko delo, a po mnogima i najbolji album koji je snimio u svojoj karijeri.

Skot je voleo klasičnu muziku, te je zahtevao da aranžmani uključuju kompletan orkestar, tako da žanrovski, većina pesama sa ta četiri albuma zvuči kao mešavina klasike, popa i francuskih šansona. Aranžmane je uradila Anđela Morli koja je do tad sarađivala isključivo sa simfonijskim orkestrima. U to doba, nijedan muzičar nije imao hrabrosti da sjedini takve kontraste, a vreme koje dolazi, pokazaće da je to samo početak Vokerovog eksperimentisanja sa zvukom.

Ta četiri solo albuma predstavljaju esenciju Vokerove muzike. Bez obzira što su se prodala u relativno malom tiražu, i to svaki sledeći u sve manjem, ti albumi su obeležili kraj šezdesetih na jedan sasvim drugi način. Daleko od hipi generacije, Voker je pričao svoju priču ne mareći za to šta je „in“ a šta ne. Taj stav nastavio je sve više da rabi u predstojećim decenijama.

Od zabavljača do umetnika

Nakon što se „Scott 4“ prodao u malom tiražu, Skot je rešio da privremeno batali autorske pesme i okrene se obradama. Tako je tokom sedamdesetih godina izdao nekoliko bledih albuma koji nisu dobro prošli ni kod kritike, ni kod publike. Čak je posegao za „trikom“ igranja na staru slavu te je 1975. ponovo okupio „The Walker Brothers“ sa kojima je snimio tri albuma, od kojih je najznačajniji bio poslednji, „Night Flights“ iz 1978.

Na njemu je Skot napisao prve 4 pesme, koje muzički najviše imaju veze sa onim što ćemo mnogo kasnije zvati elektronskom muzikom. I sve to u jeku panka, koji je žario i palio s obe strane okeana. Toliko Skota nije bilo briga za trendove i očekivanja publike.

Nakon ploče „Night Flights“, Voker se povlači u svoju kuću u engleskoj provinciji, gde narednih 6 godina predano radi na svom novom albumu. Rezultat je bila ploča „Climate of Hunter“, objavljena 1984. To je bio album koji je tek nagovestio Vokerovo „muzičko ludilo“ kog ćemo čuti deceniju kasnije.

Tekstovi pesama su bili blago apstraktni, muzika savremena, a zvuk bubnjeva tipičan za prvu dekadu osamdesetih. Poštovaoci njegova prva 4 solo albuma uglavnom su bili razočarani, dok su klinci koji su tad prvi put čuli za njega, osetili da se tu nešto „kuva“ i da bi u doglednoj budućnosti Voker mogao snimiti veliku ploču.

Ta „dogledna budućnost“ došla je tek 11 godina kasnije, 1995. Naime, te godine je Voker objavio album „Tilt“, svoj, do tada, ubedljivo najnekomercijalniji i najnekomunikativniji album. Ako su na „Climate of Hunter“ stihovi bili blago apstraktni, ovde su bili potpuno nerazumljivi i niko sem Vokera nije imao pojma o čemu on peva.

Njegov duboki glas je često pevao visoke tonove, sa ciljem da slušaocu bude neprijatno, jer kako je sam rekao, on zna da njegov bariton na slušaoca deluje opuštajuće, no na ovom albumu je želeo punu pažnju ušiju koje ga slušaju. Album je toliko bio različit od svega što je Voker do tada snimio, da su se čak i njegovi najodaniji fanovi (isti oni koji su razumeli sve njegove todadašnje muzičke izlete) zapitali „Šta je ovo, pobogu?“

Kralj avangarde

„Tilt“ su oberučke prihvatili poklonici eksperimentalne muzike, a časopis „Wire“ ga je proglasio jednim od tri najbolja albuma te godine. No, tu nije bio kraj Vokerovim iznenađenjima.

Četiri godine kasnije, snimio je muziku za nezavisni francuski film „Pola X“, koja je sledila nekomunikativnost ploče „Tilt“. 2006. godine, nakon 7 godina predanog rada, Voker je kompletirao ostvarenje „The Drift“, ubedljivo najavangardniji album koji je ikada snimio. Spram njega, „Tilt“ je delovala kao pop ploča.

Iščašeni ritmovi koji kao da potiču iz nekog horor filma, tekstovi pesama za koje više niko nije siguran ni da li ih sam Voker razume, njegov glas koji je postao ravnopravan instrument i atomsfera koja često ledi krv u žilama. Posebno je jeziva priča vezana za snimanje pesme „Clara“.

Naime, Voker je kao klinac u bioskopu gledao filmske vesti iz Evrope, koje su bile pandan današnjim televizijskim vestima. S obzirom da je bio kraj četrdesetih godina, vreme nakon drugog svetskog rata, veliki deo tog dokumentarca bio je sačinjen od događaja u Evropi nakon pobede saveznika. Jedan od tih događaja bio je pogubljenje Musolinija i njegove žene. Nakon što su bili likvidirani, njihova tela su bila okačena naglavačke na milanskom trgu, gde ih je rulja udarala golim rukama i gađala raznim predmetima. Ne čudi zašto je ta grozna scena ostavila jak utisak na sedmogodišnjeg Skota.

Tokom snimanje pesme „Clara“ za album „The Drift“, koja je posvećena upravo tom događaju, Voker je želeo da na najverniji način prenese tu stravičnu atmosferu. Na njegov specijalan zahtev, u studio su donete velike količine životinjskih iznutrica. One su smeštene u gluvu sobu ispred mikrofona, a bubnjar je po Vokerovim instrukcijama, stegnutim pesnicama udarao po njima u određenom ritmu. Rezultat je bio jedna od najmračnijih pesama koju je neki muzičar snimio u profesionalnom studiju. I to od kada postoji profesionalni studio.

Uticaj i sledbenici

Tokom svoje karijere sarađivao je sa mnogo različitih muzičara. Sa britanskom grupom „Pulp“ radio je na njihovom poslednjem studijskom albumu „We Love Life“, sa Nikom Kejvom je snimio pesmu obradu Dilanove pesme „I Throw it All Away“ za film „To Have and To Hold“, a 1993. godine sarađivao je i sa Goranom Bregovićem u numeri „The Man from Reno“ za potrebe filma „Toxic Affair“. 2006. godine snimljen je dokumentarac pod nazivom „Scott Walker: 30 Century Man“ u kome počast njegovoj muzici odaju veličine kao što su Dejvid Bovi, Sting, Brajan Ino, Ričard Holi, Lulu, grupe „Radiohead“, „Blur“ i mnogi drugi.

Kao što se da zaključiti iz ovog teksta, Skot Voker ne zna za kompromis. Njega ne zanimaju ugovori sa diskografskim kućama, klauzule, honorari ili očekivanja publike. Ukoliko mu treba 12 godina da snimi jedan album , tako će i biti, kud puklo da puklo. Takav pristup ga je svakako udaljio od mejnstrim medija, ali je zato zauvek zaposeo srca ljudi koji iskreno vole muziku. Uostalom, pokušajte da nabrojite muzičare koji iza sebe imaju tako plodne karijere, a koji danas prave ploče koje nemaju veze ni sa čim što su pre snimili, odnosno muzičare koji konstantno istražuju i pomeraju granice opšte prihvaćenog. Mislim da vam za brojanje tog tipa, prsti druge ruke neće biti potrebni.