Drink the Sea - Drink the Sea I & II

Feb 11, 2026

Drink the Sea

Drink the Sea I & II

Sunyata Records / 2025

Kaže se da od viška ne boli glava, ili da je „više“ problem samo kad su u pitanju batine. Ipak, sve češće mi se čini da ovolika muzička produkcija možda i nije bezazlena kako zvuči u teoriji. Nekada je bilo jednostavnije pratiti scenu. Postojao je osećaj filtriranja, kao da su samo oni zaista dobri dobijali priliku da objave album ili da zauzmu prostor u časopisu. Danas je mnogo lakše snimiti i objaviti ploču, mnogo lakše doći do publike. I to, samo po sebi, nije loše.

Ali ta dostupnost ima svoju cenu.

Velika produkcija znači i veliku količinu proseka. Loša izdanja barem brzo razotkriju svoju slabost; prekinete ih nakon dve ili tri pesme i nastavite dalje. Problem su ona osrednja, ona koja deluju kao da kriju nešto ispod površine. Njima dajete više vremena, vraćate im se, pokušavate da uhvatite trenutak u kojem bi mogla da se otvore. U toj upornosti, u toj želji da ne propustite nešto vredno, potroši se najviše energije.

U toj šumi novih izdanja, u tom konstantnom talasu koji preti da potopi pažnju, ponekad se provuče album koji zaista zaslužuje ozbiljno slušanje, ali iz nekog razloga ne stigne na red. Ili se jednostavno izgubi u algoritamskoj buci. Supergrupa Drink the Sea i njihov dvostruki debitantski album Drink the Sea I & II upravo su takav slučaj. I bila bi ozbiljna greška ne zastati, ne udahnuti dublje i ne dati toj muzici prostor koji, bez sumnje, zaslužuje.

Drink the Sea je bend koji je, već samim svojim postojanjem, tiha izjava o tome šta znači preživeti nekoliko epoha alternativne muzike i još uvek imati potrebu da sviraš. Peter Buck (gitara), čije su gitarske figure decenijama oblikovale emocionalni pejzaž R.E.M.-a, ovde svira sa manje ornamentike, a više teksturalne svesti.

Barrett Martin (bubnjevi i perkusije), sa svojom perkusivnom inteligencijom formiranom kroz Screaming Trees i Mad Season, ne svira ritam kao pratnju, već kao arhitekturu, ne tretira ritam kao pozadinu, već kao narativni alat – njegova svirka ima jazz fleksibilnost i tribalnu dubinu, često gradeći kompoziciju odozdo, sloj po sloj. Alain Johannes (gitare, klavijature, produkcija) unosi onu specifičnu, gotovo alhemijsku sposobnost da spoji pustinjski blues, psihodeliju i produkcijsku preciznost. Duke Garwood (vokal, gitara) donosi melanholičnu dubinu i organsku teksturu, dok Abbey Blackwell (bas gitara) daje čvrst, ali fluidan temelj, a Lisette Garcia (perkusije) dodatno proširuje ritmički spektar.

Garwoodov vokal je ključan element identiteta benda. Taj duboki, baršunasti bariton, sa blagom hrapavošću i suzdržanom melankolijom, neizbežno priziva poređenje sa Markom Laneganom. Nije to imitacija, niti stilizovani omaž; više je reč o srodnoj emocionalnoj frekvenciji. Glas koji ne forsira dramatiku, već nosi težinu iskustva. U sporijim, atmosferičnim momentima drugog dela albuma, taj bariton deluje gotovo meditativno, dok u dinamičnijim pasusima zadržava kontrolu i tamnu toplinu koja podseća na Laneganovu sposobnost da istovremeno zvuči i ranjivo i monumentalno.

Drink The Sea I i Drink The Sea II ne deluju kao dva odvojena projekta, već kao dvodelna studija o tome kako bend može da funkcioniše kada niko nema potrebu da dokazuje sopstveni kredibilitet. To su albumi ljudi koji znaju šta je forma, i zato je mogu rastaviti bez straha.

Prvi deo, Drink The Sea I, nosi snažniji impuls istraživanja kroz ritam. Perkusije su često centralna osovina kompozicija. Martin i Garcia grade slojeve koji ponekad prizivaju afro-ritmičke obrasce, ponekad jazz dinamiku, ali nikada ne ostaju u pukom citatu. Gitara Petera Bucka ovde nije dominantna u klasičnom rock smislu; ona je tekstura, često repetitivna, minimalistička, gotovo mantrična. Johannes dodaje tonove koji prizivaju bliskoistočne skale i alternativne moduse, a aranžmani umeju da se razvijaju bez oslanjanja na refren kao centralni klimaks. Umesto toga, pesme se šire kroz dinamičke promene, kroz postepeno zgušnjavanje ili razređivanje slojeva.

Ono što me posebno intrigira jeste način na koji bend tretira prostor. Nema zasićenja radi efekta. Zvuk diše. U pojedinim trenucima, kompozicije deluju kao improvizacije koje su naknadno dobile strukturu, ali ta struktura nikada ne guši početnu energiju. To je retka ravnoteža između spontanosti i kontrole.

Drink The Sea II pomera fokus ka atmosferi i melodiji. Dok je prvi deo više ritmički i istraživački, drugi se čini introspektivnijim. Vokali Dukea Garwooda nose emotivnu težinu koja nije teatralna, već suzdržana. Melodijske linije su jasnije profilisane, ali i dalje ostaju u okvirima alternativnog izraza, bez klasične pop konvencionalnosti. Bas linije Abbey Blackwell su precizne i suptilno melodične, dajući pesmama temelj koji je istovremeno čvrst i elastičan.

Uticaji su očigledni, ali ne i dominantni. Postoji nasleđe alternativnog rocka devedesetih, oseća se blues, desert rock senzibilitet, pa čak i elementi world muzike kroz upotrebu specifičnih skala i ritmičkih obrazaca. Ali ono što me privlači jeste odsustvo nostalgije. Ovi muzičari ne pokušavaju da rekonstruišu prošlost; oni koriste iskustvo kao alat. Produkcija je čista, sa toplinom koja sugeriše organski pristup. Nema prenatrpanosti, nema dokazivanja kroz tehničku akrobatiku.

Tehnički gledano, oba albuma pokazuju zrelost u aranžmanu. Gitare retko zauzimaju previše prostora u miksu; umesto sola radi sola, dobijamo tonalne slojeve koji grade atmosferu. Bubnjevi nisu samo metronomski oslonac, već dramaturški alat. Produkcija je čista, ali ne sterilna. Postoji osećaj analognog prostora, topline koja podseća da su ovo ljudi koji dolaze iz ere pre digitalne kompresije identiteta.

Ono što Drink the Sea čini posebnim jeste odsustvo potrebe za spektaklom. Ovo nisu albumi koji traže hit singl ili algoritamsku potvrdu. Ovo su radovi muzičara koji razumeju dinamiku, tišinu, tranziciju između tonaliteta. Ljudi koji su svesni da pesma ne mora da eksplodira da bi bila snažna.

Slušajući oba albuma u kontinuitetu, stičem utisak da je reč o razgovoru između muzičara koji su prošli kroz različite scene, različite epohe, i sada razmenjuju iskustva kroz zvuk. Nema nostalgije, ali ima memorije. Nema mladalačkog besa, ali ima koncentrisane energije.

Drink The Sea I i II nisu pokušaj povratka na staru slavu. Oni su dokument sadašnjeg trenutka ljudi koji su nekada definisali alternative, i koji sada pokazuju da alternativa nije žanr, već način razmišljanja o muzici. I upravo u toj tihoj samouverenosti, bez pompe i bez potrebe za objašnjenjem, leži njihova prava snaga.