Pluribus [2025]
Pluribus je jedna od onih serija kojakoristi algoritam kako bi čekirala sve potrebne, novokomponovane woke/PC postulate, niti se vodi onim što je u trendu. Ovo je projekat Vincea Gilligana, čoveka koji je ranije dokazao da zna kako se moral raspada polako, sistematski i bez teatralnosti u Breaking Bad i Better Call Saul. Ovde radi nešto još podmuklije: uzima ideju kolektivne svesti i skida joj svu SF patetiku, ostavljajući je da izgleda kao razumna, skoro pristojna društvena reforma. I baš u tome je problem.
Osnovna premisa Pluribusa je hladno jednostavna. Svet se menja nakon misterioznog događaja koji ljude povezuje u neku vrstu deljene svesti. Ne totalno, ne borgovski, već taman toliko da konflikti nestanu, agresija ispari, a svakodnevni život postane glatka površina bez trenja. Većina ljudi to prihvata bez drame. Nekolicina ostaje imuna. I serija ne pita da li je kolektiv zlo, već zašto bi iko uopšte želeo da mu se odupre.
U centru priče je Carol, lik koji tumači Rhea Seehorn, i to je jedna od onih uloga koje deluju kao da su napisane s namerom da iritiraju publiku. Carol nije heroina, nije simpatična, nije moralno čista. Ona je zatvorena, paranoična, često nepodnošljiva, ali upravo zato deluje stvarno u svetu koji je prestao da toleriše neprijatne ljude. Seehorn ovde nastavlja liniju glume koju je započela kao Kim Wexler, ali je lišava šarma i romantike. Ostaje samo nerv, sumnja i tvrdoglava potreba da se zadrži nešto što liči na unutrašnji prostor. Njena gluma je svedena, telesna, puna sitnih trzaja i pogleda koji ne traže razumevanje, već distancu.
Ostatak glumačke postave funkcioniše kao produžetak sistema. Likovi koje igraju Karolina Wydra i Carlos Manuel Vesga nisu antagonisti u klasičnom smislu, već ljudi koji su se savršeno uklopili. Njihova smirenost nije zlokobna zato što je agresivna, već zato što je potpuno iskrena. To je gluma bez viška emocija, bez potrebe da se dopadne, što savršeno odgovara svetu u kojem su emocionalni ispadi tretirani kao kvar u sistemu.
Režijski, Pluribus je gotovo asketski. Kamera je mirna, kadrovi dugi, montaža nenametljiva. Gilligan i njegov tim očigledno nemaju potrebu da objašnjavaju kako svet funkcioniše. Pravila se ne izgovaraju, ona se osećaju. Dijalozi su često kratki, birokratski, lišeni metafora, kao da je i jezik prošao kroz istu vrstu filtriranja kao i ljudska svest. Muzika se pojavljuje retko, a tišina se koristi kao aktivan element, ne kao pauza. To je televizija koja veruje da nelagoda može da nosi epizodu sama.
Narativ ne žuri. Serija odbija da bude binge-friendly, odbija da ti da jasne odgovore i odbija da ponudi klasičnu strukturu misterije. Umesto pitanja “šta se desilo”, važnije pitanje postaje “zašto ovo ljudima odgovara”. Gilligan ovde očigledno nastavlja svoju opsesiju sistemima koji funkcionišu savršeno dok ih ne pogledaš iznutra. Kao i ranije, njega ne zanima spektakl raspada, već trenutak kada shvatiš da je raspad već normalizovan.
Ono što Pluribus čini izuzetno zanimljivim jeste to što nikada ne zauzima lak moralni stav. Kolektivna svest nije prikazana kao čisto zlo. Svet je bezbedniji. Ljudi su mirniji. Nasilje je gotovo nestalo. Serija te stalno gura ka neugodnom pitanju: ako sve ovo radi, zašto ti smeta? I još gore, da li je tvoja potreba za individualnošću zapravo samo luksuz koji svet više ne može da priušti?
U moru savremenog SF-a koji se takmiči ko će glasnije viknuti da je distopija loša, Pluribus bira tišinu, spor tempo i ideju koja je još uvek neprijatna jer nije do kraja potrošena. Ne nudi pobunu kao katarzu, niti revoluciju kao izlaz. Nudi svakodnevicu u kojoj se moraš zapitati koliko sebe si spreman da predaš zarad mira. I to je razlog zašto je Pluribus veoma dobra serija. Ne zato što je laka, već zato što je dosledna, hladna i dovoljno pametna da te ostavi bez sigurnog mesta za bekstvo.
