Tron: Ares [2025]
Tron: Ares je film koji očigledno želi da bude važniji nego što zaista jeste. Vidi se trud, vidi se novac, vidi se ambicija, ali se isto tako vidi i onaj dobro poznati Disneyjev strah da se ne uznemiri baš niko. I tu film počinje da puca, ne kao potpuni promašaj, nego kao propuštena prilika.
Vizuelno, Ares je tačno ono što očekuješ od Trona u 2025. godini: sterilno lepo, neon do savršenstva ispeglan, digitalni svet koji izgleda kao najskuplji screensaver ikada napravljen. Svetlo, linije, geometrija, sve funkcioniše. Problem je što lepota ovde ne nosi nikakvu težinu. Gledaš kadar, konstatuješ da izgleda brutalno, i već u sledećem trenutku nemaš razlog da se na njega vraćaš u glavi. Tron je nekada imao hladnu, distanciranu estetiku koja je imala stav. Ovde ima samo uglađenost.
Priča pokušava da bude ozbiljna, ali stalno ima potrebu da se objašnjava, kao da ne veruje publici. Ares kao lik ima potencijal, ideja entiteta koji prelazi granicu digitalnog i stvarnog sveta nije nova, ali i dalje može biti zanimljiva, međutim scenarijo nikad ne ide do kraja. Svaki put kad film može da ode u mračniju, neudobniju zonu, povuče ručnu. Umesto rizika, dobiješ bezbednu verziju egzistencijalne dileme prilagođenu PG-13 etiketi.
Jared Leto radi tačno ono što od njega očekuješ: hladan, distanciran, pomalo robotski, što u ovom filmu čak ima smisla. Problem je što mu je pisanje lika tanko. Nema tu dovoljno materijala da bi se izgradila prava pretnja ili unutrašnji konflikt. On je više koncept nego karakter. Sporedni likovi prolaze još gore, služe svrsi, izgovaraju dijalog, nestaju čim više nisu potrebni. Niko ne ostaje s tobom posle filma.
Akcija je korektna, ali bez onog osećaja opasnosti koji je Tronu potreban. Sve je precizno koreografisano, ali bez prljavštine, bez haosa. Kao demo sekvenca za novu grafičku karticu. Ima brzine, ali nema udara. Ima buke, ali nema tenzije.
Muzika je jedan od jačih elemenata filma. Nine Inch Nails donose industrial zvuk koji se dobro uklapa u digitalni haos i daje scenama dodatnu težinu. Soundtrack ima puls, prljavštinu i nerv koji filmu često nedostaju na drugim mestima. Ne izvlači film iz problema narativa, ali ga drži na okupu i daje mu identitet u trenucima kada slika i scenario počnu da klize u generičnost.
Tron: Ares nije loš film. To je možda i njegov najveći problem. On je korektan, skup, tehnički besprekoran proizvod koji ne greši mnogo, ali isto tako ne pogađa tamo gde treba. Nema drskost, nema ludilo, nema onu hladnu filozofsku oštricu zbog koje je Tron nekad bio nešto više od lepe naučne fantastike. Ovo je Tron koji je pušten niz algoritam, testiran na fokus grupama i isporučen bez rizika.
Ako ga gledaš kao još jedan visokobudžetni SF spektakl, dobićeš tačno ono što očekuješ. Ako si želeo film koji će te malo uzdrmati, naterati da se zapitaš gde se završava kod a počinje čovek, taj Tron još uvek nije stigao.
