Elegija za mirno selo: „Murder Before Evensong"
Britanska televizijska scena obiluje kriminalističkim serijama smeštenim u idilična sela gdje se iza fasade pristojnosti kriju mračne tajne, a „Murder Before Evensong" rado ulazi u tu tradiciju, donoseći svoju verziju priče o svešteniku-detektivu. Ova šesto-epizodna drama, adaptacija romana Richarda Colesa, smešta nas u englesko selo Champton St Mary kasnih osamdesetih, gdje Canon Daniel Clement, koga tumači Matthew Lewis, postaje nevoljni istražitelj kada otkrije telo unutar crkve.
Prvi utisak je poznat: mirno selo, lokalna parohija, sveštenik koji se bori sa građanskim brigama pre nego što se suoči sa ubistvom. Radnja počinje kada se zajednica razdeli oko Danielovog predloga da se u crkvi instaliraju toaleti, naizgled banalna kontroverza koja otkriva dublje pukotine u tkivu seoskog života. A onda se desi ubistvo. Anthony Bowness, rođak lokalnog plemića Bernarda de Flouresa, pronađen je mrtav u crkvi, i ono što je trebalo da bude standardna policijska istraga postaje katalog za otkrivanje generacijskih tajni, porodičnih trauma i društvenih predrasuda koje selo čuva već decenijama.
Kao format, serija funkcioniše solidno. Zaplet je korektan, sa urednom listom osumnjičenih i dobro tempiranim obrtima, a produkcijska vrednost je na nivou koji očekujemo od britanskih krimi drama, lokacije u Zapadnom Midlandsu autentično evociraju period, kostimi i scenografija uspešno hvataju atmosferu kasnih osamdesetih bez da padnu u karikaturu. Vizuelno, serija je uredno složena, funkcionalna, ali ne revolucionarna.
Ono što „Murder Before Evensong" pokušava da postigne, a što je možda i najhrabriji aspekt celog poduhvata, jeste balans između lagane, gotovo komforne kriminalistike, onog tipa „prijatnog zločina" koji je postao sinonim za britanske seoske misterije, i ozbiljnijih, mračnijih tema. Serija se ne ustručava da dira u društvene predrasude, epidemiju side koja je krajem osamdesetih tek počela da menja javni diskurs, i moralne dileme koje proizlaze iz sukoba vere i svetovnih pritisaka. To je ambiciozno, i ponekad uspeva: atmosfera je gusta, vremenski kontekst oseća se autentično, a tematski slojevi daju dubinu onome što bi inače moglo biti samo još jedna standardna priča o pronalaženju ubice.
Ali upravo tu leži i najveći problem serije, nedostatak karakterne dubine koji bi tu tematsku težinu mogao da nosi. Matthew Lewis pristupa ulozi Canon Daniela sa primerenom opreznošću i empatijom, ali lik je previše pristojan, previše uravnotežen da bi ostavio trajan utisak. Nedostaje mu unutrašnja borba, konfliktna linija koja bi ga učinila živim. Gledamo ga kako istražuje, kako se brine za svoju zajednicu, kako održava balans između duhovnih obaveza i detektivskog rada, ali retko vidimo čoveka ispod odevnog kolara.
Ono što seriju spašava od potpune anonimnosti jeste odnos između Daniela i njegove majke Audrey, koju tumači Amanda Redman. Njihova veza je srce emisije, sarkastična, emotivno represirana, ali duboko puna naklonosti. Audrey je oštra, inteligentna, neustrašiva, i hemija između njih dvoje donosi emotivni sloj koji ostatku serije nedostaje. Redmanina igra je predvidljivo izvrsna, i mnogi gledaoci će prepoznati da je upravo ta dinamika — majka i sin, njihova povremeno nabrušena bliskost, ono što ih vraća epizodi za epizodom.
Ostali likovi, uključujući detektiva DS Neil Vanlooa koga tumači Amit Shah, imaju solidne izvedbe ali nedovoljno prostora za dublju psihološku složenost. Porodica De Floures, lokalni plemići sa svojim tajnama i internim ratovima, funkcioniše kao katalizator zapleta, ali retko prevazilazi tip. To nije nužno problem samo ove serije, prijatna kriminalistika kao žanr često žrtvuje karakternu dubinu u korist zapleta, ali kada serija teži da se bavi ozbiljnim temama, kao što ova čini, nedostatak trodimenzionalnih likova postaje opipljiv.
Tempo je još jedna kočnica. Prve epizode zahtevaju strpljenje; ubistvo se ne dešava odmah, i potrebno je vreme da se uspostave likovi i dinamika zajednice. Za ljubitelje sporog, atmosferičnog pripovedanja, to možda neće biti problem. Drugi, međutim, mogu osećati da serija odlaže ono što je obećala naslovom. A kada se ubistvo konačno dogodi, kada istraga krene, ton ostaje svestan, odmeren, što ponovo zavisi od ukusa gledaoca. Ako tražite intenzivnu, mračnu, psihološki nabijenu dramu, ovo neće biti dovoljno. Ako tražite prijatno, funkcionalno krimi rešavanje u udobnom ambijentu, možda će biti upravo dovoljno.
Na kraju krajeva, „Murder Before Evensong" je serija koja zna šta želi da bude, ali ne uspeva uvek da to ostvari sa punom snagom. Ona nudi solidnu proizvodnju, atraktivan ambijent, i dovoljno zapleta da drži pažnju, ali izostaje ona iskra, karakterna dubina, narativna smelost, ili inovacija forme, koja bi je izdvojila od mnoštva sličnih britanskih krimi serija.
Za ljubitelje žanra, posebno one koji uživaju u serijama kao što su „Grantchester" ili „Father Brown", ovo je sasvim dostojan izbor za vikend gledanje. Ali ne očekujte da ćete nakon poslednje epizode govoriti o njoj danima. „Murder Before Evensong" je ugodna, funkcionalna, i u konačnici zaboravna , tačno onoliko koliko žanr dozvoljava, ali ništa više od toga.
