El Eternauta [2025]
„El Eternauta“ je serija koja se ne pravi važna svojim poreklom, iako bi mogla. Naslonjena na legendarni strip koji u Argentini već decenijama ima gotovo kultni status, ova Netflix adaptacija uspeva da premosti jaz između prošlosti i sadašnjosti, lokalnog i globalnog, bez da gubi ono što je u osnovi – priču o običnim ljudima suočenim sa izuzetnim užasom.
Radnja, pokrenuta tihom ali jezivom invazijom u obliku smrtonosne snežne oluje, ne oslanja se na brze kadrove i ispraznu spektakularnost. Umesto toga, grade se slojevi neizvesnosti, u kojima svaka sledeća scena deluje kao težak korak kroz sneg koji ne oprašta. Ovaj pristup omogućava gledaočevom umu da radi pre nego oku, stvarajući tenziju koja se reže bez oslonca na očigledno. Grad Buenos Aires nije kulisa – on je učesnik, ćutljivi svedok kolektivne paralize i panike.
Ricardo Darín nosi seriju s težinom iskustva i lica koje već samo po sebi priča priču. Njegov Juan Salvo nije heroj u tradicionalnom smislu; on je čovek koji pokušava da sačuva dostojanstvo u svetu koji se raspada. Ali istinska snaga ove serije leži u ansamblu – Carla Peterson donosi složenost u lik Elene, koja odbija da bude puki narativni dodatak; César Troncoso u ulozi Favallija unosi mirnu racionalnost, poput nekog davnog profesora koji je uvek znao da stvari mogu krenuti nizbrdo, ali je verovao da ljudi mogu učiniti nešto dobro kad sve postane loše.
Ono što čini „El Eternautu“ više od pukog SF spektakla jeste način na koji čita i komentariše sadašnjost. Invazija u obliku nevidljivog neprijatelja, masovna dezorijentacija, zbunjenost autoriteta i krhka solidarnost – sve ovo odzvanja sa onim što svet živi godinama unazad. Politička alegorija nije slučajna ni suptilna – serija progovara o kolonizaciji, o otporu, o društvima koja se navikavaju na izvanredno stanje, i o pojedincima koji iz toga pokušavaju da izvuku makar trunku nade.
U tom smislu, „El Eternauta“ je i lokalna i globalna priča, utopljena u sneg, ali ne i zaleđena. Njeni likovi nisu superjunaci; oni su komšije, kolege, rođaci – ljudi koje bismo mogli sresti u pekari pre nego što svet prestane da funkcioniše. I baš u toj svakodnevici, u toj nepretencioznosti, leži snaga serije. Ona nas ne spašava od stvarnosti – ona nas podseća kako je prepoznati kad više ništa nije kao pre.
U vremenu kada se serije često takmiče u razmetanju budžetom i efektnim zapletima, „El Eternauta“ bira da bude tiši, ali precizniji. I uspeva – ne jer šokira, već jer pogađa tamo gde je to najteže: u osećaj da je kraj sveta već ovde, ali da još uvek ima smisla držati se za ruke dok gledamo kroz prozor.
