The Murder Capital - Blindness [2025]

Apr 10, 2025

The Murder Capital

Blindness

Human Season / 2025

Postoje albumi koji te zateknu iz zasede. Ne dolaze s fanfarama ni sa optimizmom početka, već kao šapat koji preraste u oluju. "Blindness", treći album itskog benda The Murder Capital, upravo je takav – dokument jednog tišeg potonuća, zvučni esej o emocionalnim i društvenim krhotinama koje ostaju kada se raziđe buka mladosti. Ako je njihov debi "When I Have Fears" bio udar pesnicom kroz staklo, "Blindness" je pogled u sopstvenu ruku koja krvari – ne samo zato što boli, već zato što više ne znaš zašto si udario.

Pesma koja otvara albuma "Moonshot", poput udarca gvozdene šake o hrđavi sto, odmah pravi razliku. U njoj nema uvoda, nema milosti – samo kratak, ali precizan rez u tišinu. Glas Jamesa McGoverna ne peva, on više izgovara, kroz stisnute zube, kao čovek koji već zna da se neće razumeti, ali pokušava još jednom, možda poslednji put. Gitare se nižu kao iskrivljeni stubovi svetlosti u magli, a bas linije – duboke i pulsirajuće – podsećaju na korake nekog ko zna gde ide, ali ne zna zašto. Ritmički odsjaji su gotovo militaristički, precizni kao marš, ali s dušom pobunjenika. Nema ovde prostora za lažnu nadu – samo za onu sirovu, istrošenu veru u pokret i reč.

„Can’t Pretend to Know“ je pesma o toj svakodnevnoj neizvesnosti, o stalnoj potrebi da se sakrijemo iza odgovora koji nemaju težinu. U njoj se oseti nešto što neodoljivo podseća na osećaj gubljenja signala u razgovoru - čujete osobu, ali ne više i značenje. Gitare ovde ne vode, one se vraćaju u sebe, spiralno, dok bubanj (Diarmuid Brennan) drži zategnutost kao čovek koji pokušava da ne zadrhti u prisustvu istine.

Središnji deo albuma, pesme poput „A Distant Life“ i „Love of Country“, donose trenutke ne tišine, već zatišja – ne zato što se oluja završila, već zato što više nemamo snage da je slušamo. U tim trenucima, bend otvara vrata jedne emocionalne prostornosti. Tu nema analize, već čista reakcija – kao kada u praznoj sobi naiđete na predmet koji vas podseti na nekoga ko više ne dolazi. Bas Roberta Keatinga postaje jednako narativan kao McGovernov glas – vodi kroz prostor, kroz neizgovorene rečenice, dok gitare Damiena Tuila i Cathala Rourkea ostaju kao tragovi kiše na prozoru: nejasni, ali puni značenja.

The Murder Capital nisu bend koji ispisuje parole – oni zapisuju tišine među rečenicama. Njihov protest nije transparent, već pogled. U „Death of a Giant“ oseća se nostalgični reverber mladosti koju je pojela politika, identitet koji se lomio između pesme i oružja. Ovo nije himna, to je ispraćaj. Bubanj je težak, sabran, skoro ritualan, dok se gitare ne takmiče za prostor – one kao da hodaju iza kovčega, spuštajući se lagano u frekvencijski mrak.

Završna „Trailing a Wing“ je kao poslednji snimak crne kutije aviona koji tone. Ne vrišti, ne moli - samo beleži. Sve što je prethodilo nalazi svoj eho ovde: sve greške, pogrešni signali, lažne nade i stvarne tuge sabijene u nekoliko minuta svetlosti koja se gasi. Zvuk gitare više nije rif, ni melodija – ona je izbledela fotografija nekadašnje radosti. Bas je srčani ritam koji usporava. Vokal ne traži oprost, niti nudi zaključak. Samo prihvata.

Da bismo u potpunosti razumeli "Blindness", potrebno je vratiti se na korene benda i mapirati geografske i duhovne koordinate iz kojih su potekli. The Murder Capital su iznikli iz dablinske scene druge polovine prošle decenije – onog istog grada u kojem su, kroz hladne zidove i vlažne podrume, Fontaines D.C. i Girl Band već kovali novi jezik besa i melanholije. Ali za razliku od svojih sunarodnika, The Murder Capital nisu tražili bekstvo kroz buku – njihovo oružje bila je tišina između nota, praznine koje bole više od eksplozije distorzije.

Na "Blindness" se oseća odjek britanskih post-pank giganata - Joy Division, The Sound, pa čak i ranih The Cure – ali više kao senka koja prekriva, nego kao referenca koja vodi. Tu je i uticaj minimalističkog pristupa Radioheada u eri "Amnesiac" i emotivne rastrojenosti Talk Talk-a s kraja osamdesetih. No, ovaj album je više ogledalo nego naslednik - reflektuje vreme, prostor, i tihu eroziju vere u bolje sutra. U tom smislu, "Blindness" je treći čin tragedije u pet slika. I pitanje nije šta će biti dalje, već – da li ćemo imati snage da pogledamo.

Ovaj album duboko je ukorenjen u irskoj umetničkoj liniji u kojoj melanholija nije slabost već oblik vere. McGovernova lirska poetika ponekad podseća na Becketta – rečenice su svedene, ali ispod njih zrači bezdan. Kao kod Joycea, najviše se dešava u unutrašnjem, u neizgovorenom. A muzika, sa svojom promišljenom konstrukcijom i atmosferom, deluje kao savremeni pandan Yeatsovim stihovima – elegična, ritualna, opora, ali uvek s dozom svetosti u tami.

Kao da su momci iz benda pronašli izgubljeni dnevnik neke davne Irske – one koju ne nalazimo u turističkim brošurama, već u mirisu zemlje posle kiše, u tihim prepirkama u zadimljenim pabovima, u uzaludnim molitvama pred praznim oltarima. "Blindness" je stanje duha: hodanje po sopstvenim senkama, u potrazi za nečim što nikada nije ni bilo jasno. I u toj potrazi, The Murder Capital su napravili još jedan veoma dobar album u svojoj karijeri.

"Blindness" nije album koji vam daje odgovore. On ih ne traži. On ih negira. To je zbirka pesama koje govore o nemoći da se objasni savremeni život, o pokušaju da se prepozna lice u ogledalu koje se menja. Njegova vrednost nije u formi, već u izrazu - ne u strukturi, već u nameri. Kao što se u starim filmovima boja javlja samo u ključnim scenama, tako se i ovde melodija pojavljuje ne da uteši, već da zaboli na pravi način.

Ovaj album nije za svakoga, i to je njegova snaga. "Blindness" ne pokušava da bude drag, ni lep, ni dopadljiv. On je tu da nas podseti koliko je lako ogluveti u svetu punom vike. I koliko je važno čuti čak i kada ne razumemo.