The Batman [2022]
Ovca mi se jagnji (tačnije, više njih istovremeno!), pa ću samo u najkraćim crtama izneti skicu svojih misli i impresija povodom najnovije reimaginacije Betmena, koju bih u najkraćem sažeo kao „Not great, not terrible“.
Za moj groš, a tu sam u drastičnoj manjini prema hroničnim gutačima superheroja i njiovih „univerzuma“, tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji. (I ne, nemojte me smarati sa THE WATCHMEN kao „dokazom“ protiv moje teze.
Što se nakrivo rodi, nakrivo ostaje: superheroji su imbecilna, detinjasta ideja, i ma koliko je vi reimaginirali, dekonstruisali, farbali u crno, lepili joj „prljavštinu“, ispod nje i dalje ostaje Miki Maus, odnosno Super Miš…)
Jedini smisao u kojem je ovaj film „mračan“ jeste taj što su pogasili sva svetla, snimili ga u skoro potpunoj tami, izoštrili fokus kamere samo na sredinu, namerno držeći zamućene ivice kadra (koje su ionako neosvetljene) tako da je ovaj film mračan na jedan ružan način. NE na lep način BLADE RUNNERA, DARK CITYja ili CROWa, recimo, nego na ovaj muljavi, jadni, novi 21-vekovni način na koji se danas snima SVE, od direct-to-Netflixa do multiplex-foddera s budžetima od sto-dvesta miliona.
Više to nije stvar neveštine ili kurobolje da se scena osvetli kako treba, makar bila i noćna: ne, sad se to gašenje skoro svih sijalica radi NAMERNO. Jer smo mnogo „kul“. Jer smo tako u mogućnosti. Jer će mentalna klinčurija da bukvalno ugašenu sijalicu na našem setu doživi kao „wow, dude, al je mračan ovaj film, baš ko stvarnost u kojoj preživam!“
Takođe, podjednako meni iritirajuće, „mračan“ je na krajnje patetičan i nenamerno smešan EMO način. Elem, nemam problem sa Patinsonom kao takvim: on je odavno dokazao da je ozbiljan glumac i samo idioti još uvek mogu da ga po inerciji otpisuju kao „onog momka iz TVAJLAJTA“. Najavu njegovog kastinga u ovoj ulozi dočekao sam s aplauzom. Zato, kad sad kažem da je on slab u ovom filmu, to NIJE iz neke predrasude prema njegovoj mračnoj TVAJLAJT prošlosti, nego iz onoga što se konkretno vidi i čuje u OVOM filmu.
A vidi se lik u jednoj noti (one-note), monotono melanholično natmuren, sa tugaljivim pogledom i stisnutom vilicom i sa razmazanim krejonom oko očiju. Ne, nije ovo bledi vampir iz one tugaljive serijice za tinejdžerke – ovo je, pre, po liku i pojavi, osrednja varijacija na VRANU, samo s manje duha i duše.
A čuje se lik koji, bukvalno, od prve sekunde kad se pojavi pa do odjavne špice, govori samo u onom meni neodoljivo, grohotno presmešnom trejlerskom grlenom šapatu. On nema drugu intonaciju, drugu boju glasa, drugi zvuk, nego samo ono kvaziozbiljno, ravno recitovanje iz polupromuklog grla naratora za trejler. Izvinjavam se nekritičkim gutačima ovih detinarija, ali meni je to SMEŠNO. Imao sam sve vreme problem da „ozbiljno“ shvatim lika koji tako izgleda i tako govori.
-Zaplet nije naročito zanimljiv, a svakako nije vredan da se rastegne na puna TRI SATA. Za priču bez prave priče, koja se svodi na postavljanje terena, na ređanje figura po tabli za građenje „univerzuma“ koji će da se cedi u nastavcima, ovo je svakako preterano dugačko, a nedovoljno involving.
Subjektivno, meni je smetao taj poludupasti, meni nefunkcionišući pokušaj sa „više realizma“, a odsustvo ako ne fantastike, a ono barem „larger than life“ likova i zbivanja. Ali ok, to je legitiman postupak, da Betmen postane samo blentavo kostimirani DETEKTIV a ne borac u spektakularnim set-pisovima sa nenormalno preteranim zločincima. Legitiman, ali meni manje zanimljiv. Ako će da izigrava detektiva, a voli da se smešno oblači, mogo je da na sebe metne ono karirano odelo i kapu Matije Bećkovića – čemu uopšte ta goth zajebancija sa šišmiš-plaštom?
-Za film od TRI JEBENA SATA očekivao bih malo više spektakla od ukupno JEDNE akcione scene vredne bioskopa – tačnije, jurnjave kolima koja nije naročito uzbudljiva niti zbog povoda (tj. koga tu jure i zbog čega, koliko je bitno da ga baš tad i tu sustignu) niti zbog svoje inscenacije, koja je krajnje rudimentarna za film ovog budžeta i nivoa. U trenutku dosađivanja tokom njenog trajanja čak sam pomislio: „Eh, ko bi reko da će jednog dana MATRIX RILOUDID da mi nedostaje?!“
Što se tiče kulminacije, sa tom poplavom u Gotamu i strujnim kablovima što vise – to je sve toliko random, nebitno, ni sa čim povezano, te napadno fizički nemoguće i apsurdno da mi je glupo da se time bavim. A nemam ni vremena.
Mnoge rupe u zapletu, logici, fizici, mozgu i svačemu (uključujući taj kraj bez kraja) imate vrlo lepo i jasno prikazano u OVOM VIDEU – ali pazite se, ima spojlera.
Zašto onda mlaka trojka ovom filmu, kad sam do sad nabrajao pretežno nedostatke? Pa, to je zato što mi ova čaša crnog goth soka deluje poluprazno, a ne polupuno. Očekivao sam više, otud preovlađujući osećaj zakinutosti, iako, realno, to je sve jedan sasvim OK film koji sam sa umerenim zanimanjem ispratio uprkos njegovoj misguided „mračnoj“ vizuelnosti i gomili lenjih scenarističkih rešenja. To što se povremeno oslanjao na horor ikonografiju, pa i serial killer tematiku (Riddler je jedan creepy fuck u ovom filmu!) svakako je plus.
Ipak, za moj groš, umesto što su prećerali sa pogrešno shvaćenim i neubedljivim „realizmom“ (uključujući, pored svega što već pomenuh i ne pomenuh, srozavanje Catwoman na tamo neku obojenu proletersku kelnericu), trebalo je da prigrle kemp ludilo kao što je to Barton uradio u, po meni, najboljem Betmenu ikada – tj. BATMAN RETURNS. Dajte mi de Vita kao Pingvina, a ne uzalud dozvanog Kolina Farela saranjenog i neprepoznatljivog ispod dvajes kila protetike; dajte mi Mišel Fajfer any time of the day and twice on Sunday umesto ove neke tek-okej-al-ništa-specijalno glumičice;
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
