France [2021]
Već na osnovu prvih minuta filma France, francuskog autora Bruna Dumona (Bruno Dumont), evidentno je da imamo na delu, kao i već nebrojeno puta tokom istorije francuske kinetografije, razbijenaje koncepualne i sterilne vizije sineastičke umetnosti, što je lako zaključiti samo na osnovu opuštenog, fiktivnog razgovora novinarke France de Meurs (Lea Seydoux) i aktuelnog francuskog predsednika, na jednoj uobičajenoj, dosadnoj novinarskoj konferenciji.
Na toj istoj konfernciji pažnju novirake skreće njena zabavna asistenkinja, izbegavajući formalni ton politički učtive prigode, gde se uniformisanost podrazumeva, podrazumeva da, ali ne i u svetu Bruna Dumona, gde kolortini spektri tonalno šaraju anemičnost tradicionalne umetnosti.
Po sopstvenim rečima i tumačenju Dumon je autor transcedentalne umetnosti, i njegova veza sa novim valom jeste jaka u pogledu formlanih, tradicionalnih narativnih metoda, ali Dumon izbegava i manirizam, pa tako romantika menja porodičnu dramu, umereni humor klasičnu tragediju, stilska tonalnost francuskog šika uskače u voz rogobatne jednobraznosti ruševina i pustinja, i sve u službi priče o privlačnoj i popularnoj novinarki, koja ni sama često nije svesna sopstvene uloge, značaja i kompetetivnosti u medijskoj mašineriji.
Međutim, ići na kartu klasičnog formalizovanja priče o novinarki nesnađenoj u vremenu i prostoru, željne romantike i nadasve ljubavi, bilo bi uprošćavanje Dumonovog narativa i stila koji nadilazi formativne obrasce i ulazi u sfere nadrealnog poetskog izražavanja, iako priča često ima dodire sa surovom realnošću, autor uspeva da odriži savršen balans između kvalitetne poetske vizije i potentne dramatizacije, čineći France jednim od najboljih francuskih ostvarenja iz 2021. godine.
