Boiling Point [2021]
U trenutku kada u prvoj sceni prisustvujemo sceni u kojoj Endi Džouns, vlasnik luksuznog restorana u Londonu, razgovara nervozno telefonom na putu ka večernjoj smeni, mnogo toga se već izdešavalo u životima osoblja restorana i sve je spremno za kulminaciju u skladu sa nazivom filma Filipa Barantinija (Philip Barantini) Boiling Point.
Tačka ključanja će uslediti na kraju večeri ili na samoj zatamnjenoj završnoj sekvenci, ali ta kulminacija ili logičan završetak nisu ono najimpresivnije u ovoj potentnoj drami, već sve ono što je Barantini sa svojom ekipom glumaca učinio tokom minuciozne karakterizacije radnika i osoblja restorana, gde sa nekoliko suvoparnih, gotovo sintetičkih i generičkih rečenica i uobičajenih, svakodnevnih dijaloga, Barentini uspeva da kreira zaglušujući, klaustrofobični mikro univerzum u kome dominira zavisnost od zacrtanog perfekcionizma, koji neminovno guta svoje tvorce, samo da bi ih podsetio na njihovu emotivnu krhkost.
Endi Džouns je vlasnik restorana koji će u početnim scenama, nakon posete inspektora, spasti sa 5 na 3 zvezdice, što je logično drastičan pad, spreman da u propast otera gotovo sve radnike, za koje ćemo ustanoviti da su gotovo svi, ili barem oni na kojima je najveći pritisak, izuzetno emotivno nestabilni i skloni izlivima besa.
Kovitlac verističkih ekspresija biva začinjen cinema verite stilom, gde frenetičan one-shot rad kamere i stalni pokreti pojačavaju osećaj neprijatnosti i napetosti, vodeći nas u kulminaciju gde mali, naduveno farsični ispad ima tendenciju da izazove velike potrese, što se uzročno-posledično dešava ne zahvaljujući, već uprkos incidentu.
Boiling Point nije film u kome je sve krenulo po zlu i nizbrdo u životima osoblja restorana, već jedna ozbiljna karakterna studija o predanosti poslu i obavezama, gde junaci gube sebe u vrtlogu sopstvene pasije, svesni nemogućnosti da spreče mentalno ključanje, ali je Barentinijeva drama i punokrvna studija o stilu i supstanci, gde stil daje šmek supstanci, a supstanca smisao stilu.
